Onaj osećaj kad biste najradije prespavali neki solidan period. Vek, dva, na primer. Makar rizikovali da se probudite na planeti koja je sve počela ispočetka i sad je tu negde, oko kamenog doba.
Kao da smo stvarno i odmakli mnogo dalje od toga.
Ubijamo za moje, ubijamo da prisvojimo tvoje, a ono po čemu se malo razlikujemo od ortaka iz pećine, to je kad nismo sposobni da ubijamo, pa se smorimo, padnemo u depresiju i hiberniramo.
I pored svih SF romana i filmova koje sam zgutala u ogromnim količinama, teže mi je da zamislim kako bih se iz blagotvorne hibernacije nakon par vekova prenula i obrela u nekom baš kul svetu, koji je naučio svoje lekcije, spasao prirodu i očovečio se na očiglednije načine nego što je hodanje na dve noge.
A možda baš zbog svih tih SF tripova i ne mogu to da zamislim.
Jer svi oni predlažu maštovite scenarije po kojima se surova borba između dobra i zla, kontrola i sputavanje individualnosti, krvožeđ, izdaja, moć i politika odvijaju isto kao u krstaškim ratovima, samo sa fensi laserima, svetlosnim mačevima, letećim kolima i svemirskim brodovima koji skaču kroz prostor i vreme.
I bilo da spasavaju svet ili se samo bore za opstanak, ljubav se visoko kotira kao smisao svih napora. Odmah posle nje je dužnost, u kombinaciji sa čojstvom i junaštvom. A takva ljubav i takvo požrtvovanje i lojalnost postoje samo u literaturi i na filmu.
E sad, neko je smislio sva ta scenarija i romane.
Eh, da mi je jedno svemirsko putovanje, da se slatko naspavam.
Da li su ih smišljali tako što su se držali recepta o tome šta pali kod raje, ili iz potrebe da osvoje ono najvrednije makar kroz sopstvenu maštu, skoro da nije ni važno.
Jer ako kod najšire publike prolazi ljubav i požrtvovanje i ako budale, tinejdžeri, intelektualci, radnici i prirodna inteligencija jednako mogu da se identifikuju sa nosiocima ljubavnih i junačkih scena, to nešto govori o čovečanstvu.
Da je zrelo za hibernaciju.
Željni smo intenziteta pravih stvari, kojih u realnosti ima tek u tragovima i trenucima. Toliko smo gladni emocija, strasti, osećanja da smo potrebni, važni i voljeni, da nam se dive i poštuju nas, da smo spremni da ubijamo.
Eh. Pa kako se opet nađosmo u pećini?
Od pećine dva putića vode na dve strane. Ovim prometnijim tutnjimo noseći toljage i dovlačeći plen, onim drugim se vučemo bez snage da nešto usmrtimo, jer nemamo zbog koga i zbog čega. Ako ipak imamo, a prosto nismo u stanju, jer čemu sve to, onda smo već dva koraka dalje od pećine i korak bliže depresiji.
Jer svako ko priželjkuje hibernaciju, zapravo se klacka na ivici bunara depresije.
Možda ćemo uspešno balansirati na toj ivici vrlo dugo, ili ćemo upasti, možda skočiti, ili će nas neko gurnuti, ali jedno je sigurno. Ništa od hibernacije. Pusti snovi o uzimanju odmora od života da bismo se osnažili, regenerisali i počeli ispočetka. Nema.
Zagledana u dno bunara, uzimam prekomerne doze serija, filmova, igrica. Dobro je bilo šta što hipnotiše mozak i ostavlja moje biće na miru. Da hibernira iznutra, dok se resursi preispituju, snage preraspodeljuju, motivi grupišu.
Na bolovanju sam. Do daljnjeg.
Ne, nisam išla kod lekara; ne, ne želim da razgovaram o tome.
Neće mi pomoći.
Jer mi ne treba pomoć, nego hibernacija.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
