Nema table, nema figurica, nema kockica, nema bonus šestica. Samo ti i ja, izranjavljeni, prekriveni skorenim blatom i krvlju, izbauljali iz rovova koje smo rukama kopali, da bismo se što bolje ušančili u ljubavi i ratu, u kojima nema pravila. E, nije istina. Kad se ukopaš, i napadaš iz rova, pravilo je da ćeš završiti blatnjav i krvav, kao uostalom i u svakom drugom obliku ratovanja. Kad ratuješ, poginućeš. Ili ćeš postići primirje, ako imaš sa kim. Kad ratuješ u ljubavi, ubićeš ljubav, neminovno je. To je ona civilna žrtva rata, takozvana kolateralna šteta. Jebalo nas ratovanje, kompletno, u svakom smislu, uzduž i poreko.
Ne zovem te da potpišemo primirje. Ne mašem zastavicom. Malo zamahnem kosom, doduše, da osetim da sam još uvek koketno žensko, da se nisam skroz pretvorila u blatnjavo ranjavo čudovište, jer hoće tako skorene rane da utiču na čoveka (ili ženu) u rovu. Ne kažem ti „ne ljuti se, čoveče“, ljuti se, baš me briga, ali svakako dođi da te zagrlim, ljutim se i ja, pa ništa. Naljuti se, čoveče, odjebi ove gluposti, dođi kod mene, odmori se čoveče. Znam da si umoran, vidim. I ja sam umorna i stvarno žudim da spustim glavu na tvoje grudi i da za trenutak makar osetim da sam došla kući. Zato što se tako to oseća, u ljubavi. U ratu se oseća upravo suprotno. Da su te izbacili iz kuće i da moraš da im malo jebeš kevu, da bi se vratio. Samo što to u ratu nikada ne uspeva. Kad te jednom izbace, ostaneš izbeglica, i koliko god svakome jebao kevu, nikad se ne vratiš kući (i ne zatekneš svoju kevu bezbednu kako te čeka, jer je neko usput i tebi jebao kevu) i uopšte, ratovanje za povratak kući je totalni promašaj. I ako ti uspe da se vratiš, to više nije tvoja kuća, jer ti više nisi taj čovek, jer te je rat izjebao, zajedno sa svim kevama ovog sveta.
