Godine prolaze nervoznim korakom, a na kauču psihoterapeuta će me pitati: “I kada ste počeli da razumete Bajagine stihove?”
Na šta ću moći da odgovorim samo: “Jesmo li sretniji, jesmo pametniji?” Godine prolaze, mi stojimo…
Nisam dugo gledala stare foto-albume i ne znam šta mi bi. Traumatično iskustvo. Svi ti momenti života, ljubavi, druženja, putovanja, kao u nečijem drugom životu. Toliko sam se navikla na sebe kakva jesam i kakva postajem. Toliko je stresno gledati otkud sam stigla dovde.
Oduvek sam prihvatala promene, dočekivala ih raširenih ruku, grlila prisno sve što dolazi. I u tom intimnom zagrljaju sa življenjem upila sam do kraja sve što je došlo. Apsorbovala, ugradila u sebe, pustila da bude, prođe i ode.
I sada, u ovom trenutku, dok širim ruke da prigrlim dolazeće, jesam sretnija i jesam pametnija.
Nema nostalgije, nema tuge za proživljenim. Nema nedovršenih priča i nedorečenih osećanja. Sve je deo mene, organski. Svaka ćelija mog tela, svaki blesak moje svesti, svaki plavi safir na ogrlici koja i omotana nekoliko puta već doseže do kolena, sve pulsira realnošću koja se stalno menjala, transformisala, rasla.
Na građevini mog bića svi su prozori otvoreni, u podrumu nema vlage, a svaka sledeća ploča može da ponese još jedan sprat. Liftovi rade i stalno su u pokretu. Idemo gore-dole.
Ono što pogađa na fotografijama od pre 10 i 20 i 30 godina nije očigledna mladost – jer je i ona organski deo mene. To su ljudi kojih više nema.
Gledam slike i brojim pokojnike, da sam živa i zdrava još godina sto. Iako sad razumem, reći ću terapeutu na tom kauču, da ovaj život je kratak i prozuji za čas, za neke ljude koje sam silno volela, ili koji su bili prisan deo svega što sam volela, bio je još i kraći.
Ali još više od tih lica sa slika pogađa to što sam ih zaboravila. Kao što ne držim u glavi sve te periode, tako ne držim ni njih. Ne srećem ih ni u snovima. Kao što ne srećem ni sebe, kakva sam bila tada, takva, sa njima. I onda okrenem stranicu albuma i ugledam te lude plave oči kako gledaju razrogačeno pravo u mene i sve mi se odjednom, sa nekog sprata one građevine, kroz njegove otvorene prozore, sruči u srce. Sve. Rečenice, glas, smeh, dodir, miris, muzika, ozbiljno i smešno, toplo i prisno, baš kakvo jeste.
Kako sam to uopšte mogla i na trenutak da zaboravim?
Ali nisam. Tu je. I skroz je živo, tačno onoliko koliko sam ja živa. Obrnuto srazmerno onome koliko oni nisu.
I taman kad sam shvatila da u svakom albumu čuvam bar jedno drago pokojno lice, u sledećem krenu da se pojavljuju u parovima.
Počeh da brojim, pa prestadoh. Ništa ne znači taj broj. Tamo ih je koliko nas je i ovde. Ništa ne znači prošlost, vreme nije važno. Samo je život važan. Život je kad si živ.
Stari ljudi tako gledaju fotografije i razbrajaju, ovaj je živ, ovaj nije, ma šta beše sa ovim, da li je još živ… Ali mi nismo stari ljudi. Mi na tim mojim fotkama. To se teško podnosi.
Ono što je zabeleženo u mojim albumima jesu moje ljubavi. I usput još nečije ljubavi koje su prestale i nestale. I moji prijatelji, kojih više nema, o čijim ljubavima sve znam. Mnogo ljubavi tu ima. A ona ne izaziva ni suze, ni osmeh. Zato što je sadržana u mojoj krvi, u mojoj svesti, u mojim večito raširenim rukama. Jedino sam zbog toliko ljubavi, toliko živa.
Jer, na slikama ima i onih koji su odustali od ljubavi i živi su po navici, po dužnosti, po inerciji. Možda i oni prihvataju. A možda se samo mire.
Ja ne umem da se pomirim ni sa čim što ne prihvatam svim srcem. Šta god to bilo, život ili smrt.
“A vi, doktore”, pitaću ga definitivno, “jeste li već počeli da razumete Bajagine stihove?”
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
