Koliko god gajila iskrene simpatije prema muškarcima, koliko god saosećala sa njihovim izgubljenim viteštvom u ovim neuravnoteženim vremenima, u kojima izgleda svako treba da bude sve, koliko god me zabavljali i unosili iskričavost u moj život, ponekad moram da vrisnem.
Jao, bre, muškarci!
Šta vam je, jebote?!
Svoje ogorčenje, nerazumevanje, žaljenje i bogami, prezir, uvek nalazim tamo gde je potreba.
Potreba za muškarcima.
Da ispričam:
Ulazim u prodavnicu zdrave hrane, natovarena kesama, otvarajući vrata vrškom malića i gurajući ih dupetom i prilazi žena koja čeka da je usluže i asistira mi najprirodnije. Zajedno sa zahvalnošću iz mojih usta je izletelo zašto samo žene reaguju u ovakvim situacijama, na šta je ona odgovorila zato što znamo kako je to.
Da li zaista muškarci ne znaju kako je nositi u svakoj ruci po desetak kilograma raspoređenih u kese koje se usecaju u prste, obilaziti prodavnice ulazeći sa hiljadu stepeni vrelca na temperaturu frižidera, dodavati još kesa i izlažući se sledećem temperaturnom šoku, dok šminka curi, gaće se lepe za dupe, mokro trenje butina čini svaki korak igrom bez granica, dok se pitate hoće li vam se ruke izglaviti iz ramena pre nego što vas ubrzan i nepravilan ritam vašeg srca prosto izbaci iz igre?!
Ovakve bih nosila sama svakog dana. Čak do parkinga
Ako stvarno ne znaju, da li je moguće da ne kapiraju čistim deduktivnim putem?
Ono, žena, natovarena, oznojena, sa zgrčenim licem na kome sve piše…
Ili ne vide. Ako ne vide, verovatno im je nemoguće zameriti što su se zablenuli u bradavice koje vam se vide jer su vam i brushalter i majica potpuno mokri i zalepljeni, ili u hipnotičko ljuljanje vašeg dupeta, koje ono postiže samo kad očajnički pokušava da održi ravnotežu i spreči vas da posrnete i prevrnete se.
Nedavno sam uočila komšinicu koja je zastala da porazgovara sa komšijom ugodno zavaljenim na klupi, dok je ona teže kese stavila na klupu pored njega, a one druge još uvek držala u ruci. Posmatrala sam ih pet sekundi, a onda sam prišla i uzela one kese sa klupe, a ona je uz zahvalnost bezazleno izlila i sve ostalo… Eto vraća se sa hemoterapije, da, baš joj smeta ova vrućina i zvala je sina da joj pomogne, ali on je bio zauzet, radio je vežbe.
Joj, živote!
Joj, majke!
Pa je*em ti vežbe, care, prekineš ih, pomogneš kevi koja se bori za život, jebote, i i dalje ne odustajući od toga da ugađa deci, pa posle nastaviš da vežbaš.
Mi žene smo razmazile gamad i naučile ih da u prizoru žene koja cima kesetine u povratku sa hemoterapije nema ničeg zbog čega bi se oni potresli, promenili svoj trenutni raspored, ili, nedajbože, zabrinuli.
Ali meni i dalje nije prirodno da priskačem u pomoć ženama i da one priskaču meni. Događa se skoro svakodnevno, nužno je i odvija se spontano i efikasno. Ali nije prirodno.
Ponude mi pomoć muškarci, oni koje poznajem, kad me tako vide natovarenu.
Ali znate, odaje ih govor tela. Pitaju je l’ treba pomoć, a sede zavaljeni, često sa flašom piva i nijednim gestom ne odaju nameru da stvarno ustanu i iscimaju se.
A kad zovem jer mi treba pomoć, ishod je neizvestan.
Možda rade vežbe.
Stvarno moram da kažem maminim sinovima:
Dižite dupe, ako hoćete da vam majke potraju!
Svojim poznanicima i prijateljima:
Sledeći put kad me vidite da napredujem poput broda pod punom ratnom opremom, ništa me ne pitajte, skačite i preuzimajte.
Majkama:
Sutra kad se vratite sa hemoterapije, da vas kod kuće čeka spremljeno sve što je trebalo ispazariti.
A onda uradite vežbe.
Užasi generalizacije, znam.
Ali ono što me najviše ubolo to je što me je povodom cimanja zajebavao jedan od onih drugačijih muškaraca, koji kao poštuju žene i koji ispoljavaju rudimente viteštva.
Znam da mu je odmah bilo krivo i da se ružno šalio, ali jedini od svih, on nije imao pravo da se tako šali.
Jer zašto ja, da u trenutku potpunog stresa potpuno razumem kako se oseća i kakvi su trenutni motivi nekog ko je trenutno potpuno bezobrazan?
Imam pravo da budem ljuta i povređena i zgrožena, imam!
Strašno bih volela da me neki muškarac razuveri, da me uteši, da mi objasni i da pokuša da me razume.
Ne samo što bih volela, već mi je to toliko potrebno.
Oh, potreba! Za muškarcem.
Zašto li mi to izgleda kao toliki problem?
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
