Bol koji u sebi nose žene koje ne uspevaju da imaju dete, a silno ga žele, uporediv je jedino sa bolom majke koja izgubi dete, čula sam nedavno i verujem da je tako. Poznajem i jedne i druge – one koje su godinama pokušavale i prošle kroz sve krugove pakla u nastojanju da rode bebu (uključujući i brojne spontane pobačaje), kao i one koje su izgubile malu ili odraslu decu, od čega zaista ne postoji ništa neprirodnije i strašnije. Žive su, i jedne i druge. Sa svojim bolovima, strahovima, osakaćenošću, sa svojim prihvatanjem svega što im život donosi, drže se odgovornosti za svoj život i žive su. Desilo im se ono najgore, ili im se nije ostvarilo ono što su najviše želele, ne osećaju da su cele, imaju rupu u sebi kroz koju stalno furi ledena promaja, ali nisu odustale od sebe i od života. Neke su usvojile dete. Neke su ostale bez nade, bez partnera, bez strukture, pa čekaju da prođe, daju životu šansu, jer možda će život doneti i novu ljubav i nadu i strukturu. Neke su rodile drugo dete, neke su ostale funkcionalne jer su već imale još jedno dete, neke samo, eto, postoje.
Za razliku od svih onih koji su se slomile, a da im se ništa u rangu najstrašnijeg (gubitka) nije desilo. Znam majke koje su se ubile, ostavile decu, odustale od sebe i života. Znam one čija se psiha urušila, koje su postale polufunkcionalni poluroboti o kojima njihova deca vode računa. Za sve postoji primer i to u našoj neposrednoj blizini. Sve se događa ljudima, samo treba da posmatraš i uočavaš. A u tome uopšte ne moraš da ideš dalje od svoje porodice i kruga svojih prijatelja.
