Znam majke koje nikako nije trebalo da postanu majke. Majčinstvo ih isteralo iz ono malo pameti koju su imale. Skrenulo ih s puta (i s uma), osim ukoliko nije samo ubrzalo skretanje, kome su već težile. Ili usporilo. Znam sebične majke, koje nikada nisu shvatile da su njihova deca posebne osobe, bića sa svojim sopstvenim životom i sudbinom, koje svoju decu doživljavaju prosto kao produžetak sebe i jedino žele da budu zadovoljne time kako produžetak opravdava svoju svrhu – da radi ono što one hoće, da živi onako kako su one zamislile. I znam užasno nesrećne sebične majke, jer se produžeci opiru kontroli, maksimalno kontriraju i čine sve ono što sami žele, a čega se njihove majke užasavaju. Neki produžeci su vrlo uspešni i samostalni, drugi su narkomani i kriminalci, treći su pobegli daleko… A majke svih tipova produžetaka su jednako nesrećne, nesposobne da budu ponosne na uspeh svoje dece, i nesposobne da istinski razumeju i podrže svoju nesrećnu decu.
Znam divne majke, maksimalne, fantastične, osobe od integriteta, inteligencije, duha i razbora. Koje toliko vole svoju decu da im je jedino stalo da ona pronađu sebe i imaju ispunjene živote. I one uopšte ne misle da su nešto naročito dobre majke, stalno se preispituju, stalno sebe hvataju u greškama, teško sebi opraštaju.
Užasan je posao biti majka. Sigurno negde grešiš. Sigurno nanosiš svom detetu štetu i pomažeš mu da nataloži materijal na kome će sutra neki terapeut zaraditi solidne novce (a i zaslužiće ih, vala).
