Povređena si, ostavljena, prevarena, osećaš se grozno i ne živi ti se. Ne dozvoli da te išta spreči da iskoristiš bedak najbolje što možeš – uživaj u svojoj patnji i ne stidi se toga. Ignoriši sve savete o tome kako da ti bude bolje, kako da razumno prođeš kroz težak period i da ne izgledaš kao najgora paćenica. Udri svoju patnju na sva zvona, šta te boli uvo, raspali po iracionalnosti i samosažaljenju, drami i preteruj, traži da te sažaljevaju i ne primaj utehu. Samo hardkor.
Samosažaljevaj se za medalju
“Jadna, sirota, povređena i uvređena ženo!” To da radiš svakog jutra, umesto pozdrava Suncu – pozdrav patnji, pogled u ogledalo na to podbulo lice i podočnjake. Neko je kriv za to i neka crkne, vidi šta ti je uradio! Govno jedno, zar si ti to zaslužila?! Pokradena si, neko je uzeo zdravo za gotovo sve što si mu pružila, nije ti uzvratio poštovanjem i zahvalnošću, pa to je gore nego da ti je nešto ukrao iz stana. Mada, ima slučajeva kad se desi i jedno i drugo, e tad si paćenica na kvadrat, jadna ti, nikog nije briga kako ćeš i šta ćeš sada, niko te ne razume, svi bi hteli da se što pre sabereš i da ti bude bolje, samo zato da ih ne bi smarala svojim jadikovkama. I oni neka crknu. Jadna ti.
Smaraj okolo iz sve snage
Žali se i kukaj – svima. Neka krindžuju, boli te štikla. Uživaj u onim trenucima kad je slučajnom prolazniku zaglavljenom sa tobom u nekoj gužvi, prodavačici u lokalnoj radnji, komšinici koja te kurtoazno pitala “kako si” i kojoj se užasno žuri, a iz te iste kurtoazije stoji (cupka u mestu) i moli boga da već jednom završiš… Kad osoba kojoj izlivaš svoj jed i patnju dobije “onaj” izraz lica nekoga ko se grize za jezik da ti ne kaže nešto uvredljivo i koga je sramota umesto tebe (transfer blama, iliti krindž) što se tako prosipaš bez imalo blama. Neka svi znaju šta ti je gad uradio i koliko si jadna ti.
