Ako je klimaks, nije lav i ne boji se ko je zdrav. Ko je zdrav stigao do klimaksa, daj da mu dignemo spomenik na vodi, jer čudo čudu. Da, računa se i duševno zdravlje. A ako sa 50 plus neko nije svestan koliko je šunut, opaljen, oštećen, blago njemu, intenzivno mu zavidim.
Mene stiglo sve moje ludilo – obrnulo krug, u’vatilo zalet i sa snagom pedesetogodišnjeg iskustva intenzivnog življenja i ludovanja, zgrabilo me za ruse kose i vitla me k’o Marko Kraljević buzdovan šestoperac, sa pretećom lakoćom. Nepodnošljiva lakoća zavitlavanja.
“Pusti, pustiiii” vrištim bespomoćno. A onda pokrijem rukama usta, jer šta ako pusti? Odleteh u tri lepe, direktno na drugi kraj poznatog ludila. Ne želim da upoznajem njegove nepoznate krajeve.
“Spusti, spusti” molim, cvilim i bledim pod pritiskom centrifugalne sile, dok ludilo u meni urliče “jačeee, bržeee, štakobabanekatu, šibaj, nek’ duša izleti kroz krunsku čakru, samo hardkorjeeee!”
Au, brate. Džo je možda totalna dijabola, al’ Džo nikad nije bio kukavica. (Mentalna beleška – apdejtovati spisak demona i podličnosti. Proveriti da li još neko priča viceve o Džou.)
I sve se to dešava, dok se ništa ne dešava. Ono, ništa. Operem nešto sudova, oljuštim i nasečem krompir, krknem odozgo batake, pa sve u rernu, klopa se sama sprema, moje je samo da namirišem trenutak da okrenem batake. Skuvam si kaficu, sklupčam se u svojoj fotelji, uzmem laptop i krenem da kuckam i odjednom me zavitla, zadavi, skokendži, zaskoči, iz čista mira. Trljam dijafragmu i mislim “ne mogu da izdržim, ne mogu da izdržim” dok pokušavam da dišem i istovremeno se pitam a šta to, kog vraga, ne mogu da izdržim, kad se uopšte ništa ne dešava. Na bezbednom sam, usred srede svoje zone komfora, u svojoj rutini, ništa me ne ugrožava, realno.
