Oh, ne maštam da ću sresti Boga i shvatiti da sam voljena i zaštićena, da moj život ima smisla, da neko uvek bdi nadamnom, da sam vođena i da je svakog trenutka sve u redu. Jer da to treba tako, Bog bi se zadržao na stvaranju životinja.
Onda kad nešto u meni ima potrebu da podigne pogled ka nebesima i zavapi, ja zažmurim i gledam u sebe. Jer tu su svi odgovori. Ne zato što ih ja znam, nego zato što sam napravljena tako da mogu da ih primim, obradim i shvatim.
Za sad sam razumela da me niko na svetu i van sveta ne voli više od mene same. Ni Tvorac, ni roditelji, ni deca, ni prijatelji.
Oni među njima, koji vole sebe kao niko, vole me kao sami sebe. I to je baš ono što je Bog namenio ljudskom poimanju ljubavi.
