Još sam razumela da Bog nije onaj koji voli i koji nešto daje, nego je Bog ljubav lično. Da bih razgovarala sa njim neposredno, samo treba da pronađem tu ljubav kroz sebe. Jer nas Tvorac nije stvorio, nego nas je prožeo. Ugradio se u naše ljubavne kapacitete. Opečatio nas duhom, a mi smo to shvatili kao potrebu za nečim višim, pa okrećemo oči nebesima, tražeći to više tamo negde.
A duh nije gore, nego unutra. U ljubavi. U onom zrnu gradivnog materijala koji je isti u svima i u svemu. U svemiru.
Zašto svi ne posežu u sebe za tim dragocenim zrnom? Za tim biserom u školjci na dnu okeana, za tim semenom života, koje može da proklija i poraste poput čarobnog pasulja, na koji se penjemo da maznemo divovima zlatna jaja i pljuckamo odozgo?
Zato što imamo vrtoglavicu. Ljubav je tako neshvatljivo ogromno veća od nas, da se plašimo da će nas apsorbovati i da ćemo potpuno izgubiti sebe.
