Ali koje to „sebe“ nije vredno gubljenja?
Ono što stalno uzalud teži za nečim višim? Što se neprekidno nada spasenju, što boluje od razočaranja, jer kad sretne nekog ko ga izgleda voli više od samog sebe, ispada da taj nikako ne voli ni sebe, pa svakog koga imalo zavoli zapravo voli više od sebe, a to nije ni do kolena onoj ljubavi za kojom žudimo i koju smo sposobni da pronađemo u sebi? Šta uopšte možemo da izgubimo u ljubavi? Samosvest? Čovečnost?
Oh, menjam svu samosvest za apsolutnu svesnost. I svu čovečnost za božansku ljubav.
Najvoljenija sam kad me ljubav apsorbuje. Kad me iznutra zapljuskuju talasi radosti koja nema nikakav razlog, osim što izvire iz jedinog istinskog razloga koji je istovremeno i smisao i pitanje i odgovor. Postojim. To je ljubav.
Aleksina Đorđević
