Zašto onda masovno tako malo umemo da uživamo u životu, a toliko nam je bitno da dignemo nekome spomenik i uredno izbetoniramo oko grobnog mesta?
Kako se slavi život, a? Nošenjem besmislenog džaka cementa koji lomi kičmu, ili odlaskom na masažu, m? (kad je izbor već dotle došao).
I onda ja, sa svim što znam, razmišljam i dvoumim se da li da optrčim još jedan krug i isplaćam račune, ili da zajebem trčanje i odem na masažu i to kod prijatelja, fizioterapeuta, koji mi je odmah tu, usput. Razmišljam, ej! Duže od deset minuta! I čekam da ugledam neki znak, da se desi nešto spontano i desi se – sretnem oca tog svog prijatelja i u tome vidim znak i odem na masažu. I posle se silno ponosim sobom, što sam stavila sebe na prvo mesto, kao da je to stvarno neka pobeda (jbg, jeste), kao da to nije moja dnevna rutina (jbg, nije) i kao da sam tek sad shvatila šta to zapravo znači (jbg, možda još nisam ni shvatila).
I kad sam prestala da budališem, malo sam zakopala po psihološkim uzrocima i pronašla još šljama koji se nataložio, strahova i anksioznosti zbog potpunog nedostatka kontrole u silnim stvarima koje su mi važne i čiji bi me loši ishodi užasno pogodili i destabilizovali. Pa daj da se razdrmam unapred, da se pripremim za ekvilibristiku na električnoj žici svh groznih mogućnosti. Kao da ne znam bolje. A znam.
I opet, po ko zna koji put, biram sadašnji trenutak, biram sebe, puštam strahove da prođu kroz mene, da izađu i dezintegrišu se, da napuste moj um, srce i kosti i to radi, dok to radim.
Čim zaboravim da držim u svesti prisutnost i otpuštanje strahova, odmah pobudalim. Pa stvaaaarno, care, ajmo malo hardkorije taj zen, kad znamo kako.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možeš pročitati ovde.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Aleksina Đorđević
