Za jednu pametnu ženu, definitivno sam kreten. To znam odavno. A i svi su me provalili. Skoro me neki baš bliski muškarci isprozivaše za glupost. Preispitah se, debelo. Jer kad me neko prozove za jedno, ja odmah dovedem u pitanje sve. Zato što je sve povezano i sve je jedno, a jedno je ogledalo svega. Baš glupo. I posle totalnog polaganja računa sebi samoj o svojoj gluposti, tj. o onome za šta sam prozvana glupačom, dođoh do dva odgovora.
Prvi je: nisam glupa, nego primitivna. Dotakla sam dno emotivnih odnosa, mulj u kome leže instinkti za preživljavanje, pobeđivanje, sakaćenje i valjanje po mulju. Da li sam to sebi dozvolila zato što sam glupa? O, bilo bi mnogo lakše da je stvarno tako, jer onda to ne bi bilo pitanje moje svesti, nego mogućnosti. Primitivna sam, jer je to sada na redu. Posle toliko plemenitosti, vatrene borbe za fer-plej, izgaranja na oltaru ispravnosti, beskrajne tolerancije i okretanja drugog obraza, u stanju sam da iskusim sebičnost, osvetoljubivost, pakost, drskost i bezobrazluk. I da se ne osećam suviše loše, da ne pokušavam da se obuzdam, da prikrijem, suzbijem i kanališem osećanja tako da budu prihvatljiva. Mudrost mi dozvoljava da se sretnem sa svojom senkom i suočim sa njenim zlim pogledom u mraku kojim se plaše deca. Neprijatno za percipirati, mili moji? Jebe mi se.
Hmm, na koju foru ovo da shvatim kao kompliment?
Navikli ste da mi se obraćate za pomoć u rasvetljavanju vaših sopstvenih mrakova? Samo nastavite. Možete imati još više poverenja da ću vas odlično razumeti.
Potrebno vam je da verujete da sam bolja, veća, pametnija i pročišćenija od vas, da biste to i dalje mogli?
Pa jesam.
Drugi odgovor je: nisam glupa, nego bukvalna. Kao bukva. Kad primam informaciju zahteva, ja ne tumačim ni zahtev, ni informaciju, nego shvatam bukvalno. Ružna navika, koja proističe iz moje neposrednosti. Jer kad kažem: “Hoću da mi se izviniš, jer si me uvredio”, ja ne mislim: “Hoću da te drndam i zajebavam, tako da se osećaš malim, neposlušnim i nedostojnim”, nego hoću da čujem jebeno izvinjenje. Tako isto, kad čujem zahtev da nešto uradim, ne bavim se uključivanjem trećeg oka, nego time da li ja to mogu da uradim ili ne. Takođe, kad nešto klasifikujem kao “neobavezno”, odnosno “nije hitno”, niko ne može da me ubedi da mu je to baš bilo užasno važno iz milion dodatnih, posrednih i nepredočenih razloga. Užasi neposrednosti mlatnu me po glavi svaki čas, oglupaviću od njih.
Videla sam sebe očima drugih često. O, laskave slike prijaju iako su nerealne. I da, slike koje ističu mane neprijatne su, iako su nerealne. Krivo ogledalo je krivo ogledalo, čak i ako sam u njemu mršava k’o nikad. Ali, ponekad, volim da budem površna i da uživam u najlepšoj slici koju sam u stanju da reflektujem. Isto tako, volim da vidim ono što volim da vidim. Samo, ne da mi se dugačko. Iluzija ne može da se ne razbije, poput ogledala. Upoznala sam skoro jednog tatu, malo starijeg od mene, čiji sin uzrastom, izgledom i interesovanjima spada u moju ciljnu grupu. Na nekoj svirci. A onda sam videla da tata razmenjuje nežnosti sa ženom svojih godina, koja je trudna i za koju sam pretpostavila da je mladićeva mama. I posmatrala sam ih razneženo. I pitala sam momka da li mu je mama trudna, ili mi se učinilo. I dobila odgovor: “Moja majka ne govori sa mojim ocem, a ta žena, što je kao trudna, u suštini je samo debela.” Pljus! Kofa realnosti izlila se na moje krivo ogledalo i rasula ga u svetlucave oštrice. Rekla sam: “Izvini, molim te, ja sam jedna romantična koza, koja želi da veruje da je ljubav u braku moguća i posle 20 godina i da matore žene rađaju decu.” Eto. To govori takođe o mojoj gluposti. Svejedno neodrživoj.
A toliko bih volela da se ta plava farba stvarno primila i prodrla u moje sive ćelije i obojila ih zlatom – jednom vrednošću jačom od svake inteligencije.
I, evo i trećeg odgovora. Glupa sam onoliko koliko sam naivna, sklona da idealizujem i oduševljavam se. Onoliko koliko me pogađaju karikature u krivim ogledalima. I tačno onoliko koliko sam spremna da vidim samo dobro, lepo, skladno i srećno.
Glupa sam mnogo, ali kratko.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
