Ah, pročitah tekst o kreativnoj kondiciji i provedoh u blaženom maštanju celih pet sekundi – otprilike toliko vremena imam da se inspiršem, zgrabim ideju i prikucam je tastaturom pre nego što neko vikne “mama!”.
Ali prvo moram da pomerim geografski atlas, medvedića i dva telefona na punjačima, da bih napravila mesta za noge, na kojima ću držati ovu igračku od laptopa, jer je kompjuter zauzet, igra se Warcraft.
Odlično, imam mesto za kucanje i naslov pre prvog alarma svakodnevnog života.
“Dođi da vidiš, mama”, zove desetogodišnjak, tonom apsolutne hitnosti. Divim se konstrukciji od lego kocki koja predstavlja zgradu sa garažom, zelenilom okolo i započetim trećim spratom, dok dvanaestogodišnjakinja ostavlja igricu i uleće sa: “Pogodi koga sam sinoć srela!“ i bez daha deklamuje izveštaj o tome kako i koliko široko joj se nakezio i kako je ona njemu mahnula i šta se tu sve desilo, dok ne ukapiram da se, u stvari, uopšte nisu sreli, nego se ugledali sa dve suprotne strane ulice.
I sad imam pedesetak sekundi da istresem nekoliko pametnih rečenica o tome kako negujem kreativnost i održavam je u kondiciji, dok mašina za meso zvana “svakodnevica“ pokušava od mene da napravi kobasice. Bez samoće, bez slobodnog vremena, bez rituala – pišem. Svakog dana. Neprekidno ometana, na kraće ili duže, tu i tamo potpuno izbezumljena i sve vreme krajnje usredsređena.
To je kao da ne baš sasvim trezna vozim dva voza u noći, puna nepredvidljivih putnika i prepreka na pruzi.
Upravljam ogromnim parnim lokomotivama na dva paralelna koloseka, koji se tu i tamo ukrštaju, dok istovremeno postavljam signalizaciju, mašem crvenom zastavicom, kočim i ubrzavam, gledam kuda vozim i pregledam karte putnicima, održavajući minimum bezbednosti na oba koloseka – da se putnici ne pobiju i da mi neko ne legne na šine.
Povremeno uspem da se isključim toliko da ne čujem ni telefon, ni reklame na Ultri, koja se prati u pauzama lego građevinskih poduhvata, ni glasne zahteve.
A onda pretrnem. Da li nešto kuvam, ili je to bilo juče? Ulećem u kuhinju i otkrivam pile u rerni, koje tek što je zamirisalo. Uh, dobro je, ima da se peče barem još pola sata. Sudove ću ionako posle da perem. Šta je ono još trebalo da obavim?
“Mamaaaa“ – stiže podsetnik iz kupatila. “Šampoooon!”
Uh, šampon, znala sam. “Sipaj, dušo, malo vode u taj potrošeni i promućkaj, pena će biti dovoljna da opereš kosu, a večeras kad pođemo u pozorište podseti mamu da treba da kupi šampon.” Rešena kriza. A imam i više od sata da ih nateram da napišu domaće zadatke. Matematika za četvrti osnovne suludo komplikuje proste stvari, a matematika za šesti daleko prevazilazi moju moć baratanja ciframa. Ali iz srpskog nisam loša. A tek što bojim neme karte, crtam poprečne preseke, biljke i životinje! Nastavnici me uvek hvale.
Volela bih da se nađem u situaciji da sedim i suočavam se sa belim papirom, da nešto počinjem, premišljam, planiram, razrađujem. Pa se iznerviram i sve obrišem, pa počnem ispočetka. Pa prvo meditiram da se pročistim od misli.
A onda prizovem zvezdu vodilju i pustim da izliva na mene inspirišuću svetlost bogova spisateljstva.
Volela bih da prospem misli, poput dragulja u kutiji i da se naslađujem i divim, okrećući ih i ređajući tako da svetlost sija kroz njihove izbrušene strane i prelama se u hipnotičkoj raskoši plemenitih boja…
Pile!!!
Uh, dobro je. Ostaviću ga u isključenoj rerni da se dopeče, taman dok napravim salatu i umutim pire. Pire za minut, naravno. Šta? Vi kuvate krompir?
Umesto luksuza samoće i rituala negovanja kreativne kondicije, ja se obrušavam na tastaturu u nekom ćošku raskrčenom od igračaka, svezaka, knjiga, bojica i šminke, izbacujući rečenice poput nogu kan-kan igračica, u ritmu kloparanja točkova ona dva zahuktala voza, dok me ne prekine pisak koji najavljuje stanicu.
Moja kreativnost ne traži mirovanje i inspiraciju, ona radi kao perpetuum mobile i jedino joj treba prilika u puš-piš pauzama da iskoči i izvede striptiz.
Za mene je pisanje prinuda, potreba, moranje. Izlaz na požarne stepenice trenutak pre nego što nenapisane reči izvedu kratak spoj i sprže mi mozak.
Užasno mnogo koncentracije, dovitljivosti i svake druge vrste kreativnosti potrebno je da se upravlja lokomotivama na dva koloseka. Moram brzo da radim, brzo da mislim, da pronalazim rešenja u trenutku, da naređujem krajnje ubedljivo, da spremam ručkove od pola sata, a sve ostale obroke za manje od 15 minuta, da spavam par puta po par sati i prelazim iz sna u budno stanje i obrnuto, poput mačke.
Spavam, skočim, ulovim. Oližem mačiće, a onda ih se otresem i odem u avanturu otvorenih očiju i načuljenih ušiju.
Naučila sam da uskačem u sebe poput ronioca, da brzo pokupim školjke sa biserima i da se ne plašim da će mi nestati ona ogračničena količina kiseonika.
I sve stilske figure ovog sveta nisu dovoljne da opišu kako se tačno osećam i šta tačno hoću da kažem.
Poznajem puno ljudi koji nemaju vremena da se bave nečim što moraju da završe, ili da rade nešto što vole ili što im treba da bi sačuvali zdravlje i pamet. Znam ljude kojima je samoća način života, a ipak nemaju vremena ni za ljubav, ni za stvaranje. Znam i one koji čeznu za nekim oblicima svakodnevice (ručak, deca, muž, domaći, posao), ali su ubeđeni da bi za to morali da žrtvuju svoje stvaranje…
Kreativci su čudna sorta. Oduzmite im sve, oni će i dalje stvarati. Dajte im sve i oni će se prepasti, a onda će biti poraženi svešću da ih izobilje života plaši i osećanjem da nisu kadri da se bore u svim bitkama, i kad dovoljno nakinje sebe zbog toga, smisliće čarobnu muziku, reči i slike koje će dirnuti do suza konzumente stvaralačkih poduhvata.
Sto puta sam pročitala i čula da je pisanje usamljenički posao. Bla, bla, truć. Jeste – za one koji imaju luksuz samoće. Za mene je grabljenje prilike između rerne, domaćih zadataka, zuba koji se klate, priča koje treba ispričati i saslušati, nežnosti i strogosti, trčanja i saplitanja.
Odoh da izdelim batake ravnopravno i transformišem se za izlazak u pozorište. I da usput kupim šampon.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
