Počinjem da razumem kako se ljudi naljute na život i raskinu sa njim. Dovoljno je da dovoljno dugo nemate ono što morate imati da biste osećali život. Neki važni pokojnici su me podučili. Ono što su imali, bio je samo postepeni gubitak svega što su želeli da imaju. Nisu hteli malo i sve manje, pa su otišli bez pozdrava. Mi koji smo ostali, nastavljamo da se suočavamo sa gubicima. I ako je taj nauk mudrosti sve što nas nadalje očekuje, onda ćemo biti mnooogo mudri. Ako izdržimo da se ne naljutimo.
Prihvatam da naučim bilo šta. Jer sam pomirljiva.
Ali nije samo to.
Još uvek imam poverenja u život. Jer sam detinjasta.
Ne želim da propustim nijedan mogući blistavi trenutak, nijedno gubljenje daha pred čudom, nijednu priliku da dosegnem snove.
Jer sam blesava.
Suočavanje između lica. Izbor ili zakon?
Realnost me demantuje. Tera inat. Dokazuje mi da nemam u šta da verujem, da je pad, sušenje i ogorčenost u nemanju jedina budućnost srednjeg doba. Da život preuzimaju deca i da mi je dah jedino zbog njih još uvek potreban.
Već dugo to osećam.
Koliko je dugo?
Moji pokojni prijatelji su možda živeli u sunovratu godinama. Ne mogu tačno da procenim. Meni je nekoliko meseci već predugo.
Srednje doba pokušava da mi nametne osrednjost. Biti prosečno zdrav, relativno vitalan, diskutabilno situiran, ni srećan ni nezadovoljan, živ pečen, nedopečen, nemrtav i nedorečen.
Osrednjost se sastoji od negacija i polovičnih afirmacija.
Ali ja ne osećam bunt, ne kažem: “Neću više” i “Ne mogu ovako”.
Jer mi to miriše na klopku. Nekako ljuto.
Radije mislim da je u pitanju neki transformativni period. Vreme iskušenja, posle čega, ako se ne naljutim, sledi vreme prosvetljenja.
Vreme sabiranja.
Mnogo ima da se računa, brate.
I kad napravim zbir, ništa ne garantuje da ću postaviti jednačinu.
Avantura svođenja računa.
Koliko čiste radosti, dragocene ispunjenosti, neprocenjivog mira i dubokog zadovoljstva, plus koliko glavom načetih zidova, nakrivo sraslih otvorenih preloma, toksičnog zla, kancerogene patnje i ostalog nepravilno odloženog opasnog mentalnog, emotivnog i duševnog otpada?
Ma, mnogo. Ali, sve se računa.
Prošla sam obuku za marince kad sam preživela pubertet snagom bunta.
Sad treba da prođem obuku za misionare, snagom mudrosti.
Samo što je tinejdžerka još uvek luda u meni, a matora provokatorka računa na još nekoliko godina mladosti.
Račun mi nije jača strana. Ali u sabiranju gubitaka, to je prednost.
I kad obavim tu uvrnutu matematiku, imam posle neke neraščišćene račune sa fizikom.
Samo nemam dovoljno (o)srednjih prstiju da joj se nasabiram milog relativiteta.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
