Da, verovatno je večna. Volim da mislim da jeste. Ali to ne mogu da znam. A o tome da je tečna, mogu da ponudim dokaze. Nešto kao – ljubav je večna, ali nemam besmrtnost da to i dokažem i u skladu s tim, kao vrlo dokazivo – ljubav je tečna, mozak mi se istopio i procureo na gaćice.
Šta, je l’ nije? Pa šta ako je banalno? I uostalom, zašto su telesne tečnosti banalne? Život se stvara u toj banalnosti, ej! Beba pliva u plodovoj vodi. Naše telo je osamdeset posto od tečnosti. Molim lepo. Ako mi venama ne teče ljubav, onda ne znam šta me drugo drži u životu.
Kad neko pada u nesvest i grozi se svoje krvi, taj ima problem sa životnom radošću. Možda se plaši da mu ljubav ne iscuri. I da ne ostane sam, suv kao pustinja, dok ne uvene i pretvori se u prah.
Telesna ljubav je svakako vrlo očigledno tečna. Pulsira i prska na sve strane. Od ljubavi plačemo i šmrčemo i pretvaramo se u baru koja priželjkuje da se neko oklizne i upadne u nju.
A tek u prenesenom značenju! Bogatstvo tečnih metafora je prosto opojno!
Istopila sam se! Preplavljena sam! Duboka osećanja. Dotakoh dno. Isplivaću nekako.
Od rastapanja do isplivavanja, bogami, gaće mi se neće osušiti.
