Poplava je idealna prilika da sretnete srodnu dušu. Da uskočite u jednu od onih priča u kojima ćete ići čak dotle da osećate krivicu što ste izazvali toliku nevolju svojom potrebom za ljubavlju. Jer neke stvari se nikad ne dese, ako se neke stvare ne dese prethodno. Samo ubacite u ovu rečenicu reči dobre i loše i promenite im raspored par puta, pa ćete osetiti svu nepodnošljivu lakoću determinizma.
Da, možda je bilo suđeno da se desi poplava i nevolja, da biste vi otkrili ljubav i volju.
A možda je to samo obično obrtanje novčića sreće.
Dok negde padaju glave, vi dobijate pisma. Crni humor ravnoteže.
A znamo da u toj ravnoteži stoji ogromna količina nesreće spram jednog grumenčića sreće.
Svako ko preživi pronađe neko svetlo na kraju tunela. A možda se i zaljubi.
Zato, samo napred. U akciju. Lična bliskost se lakše uspostavlja tamo gde barijere civilizacije padaju. Ne podležete nikakvim pravilima konvencionalnosti dok sa nekim lopatate rame uz rame, raznosite humanitarnu pomoć, ređate džakove i gradite nasipe. Delite cigarete, vodu i lanč pakete u pauzi, osećajući se carski, usred blata i jada, jer radite nešto korisno. Možda prvi put u životu upoznajete osećaj pripadnosti, kolektivne svesnosti i ličnog doprinosa.
Sve ono što se nalazi van granica sebičnosti naših usko orijentisanih života, organizovanih da teku po ustaljenim obrascima i predviđenim kolosecima.
Šok terapija je uvek bila najdelotvorniji oblik samospoznaje.
U situacijama kao što je ova, ili se otvarate i pridružujete, ili se još više odsecate i ulažete dodatni napor da zadržite svoj krug sebičnosti i dobrobiti. Koji je ujedno i krug izolacije. Tu ne prodire nikakva poplava.
Ima ljudi koji se iz petnih žila bore da ostanu u tom nepoplavljenom krugu. Ojačavaju sopstvene bedeme, umesto nekih praktičnih i svrsishodnih. I da znate da oni rade mnogo teže i napornije od ostalih, koji jednostavno dopuste da ih ponese talas ljudskosti, namere i smislenog delanja, kome se većina ljudi prepusti. Nerado i sa ustezanjem, možda po naređenju ili osećanju dužnosti, ali ipak se otvaramo. Ne možemo da ne saosećamo, ne možemo da ne reagujemo, ne možemo da ne činimo ništa, dok gledamo kako neki čine sve što mogu.
Tu gde se srce otvara u najelementarnijoj ljudskosti, podstaknuto elementarnom potrebom izazvanom elementarnom katastrofom, pojavljuju se nebranjene i nepredviđene pukotine, u koje nadiru elementarna osećanja.
Kad se već otvorite za solidarnost, to znači da ste angažovali svoje kapacitete za ljubav prema ovom nesrećnom, nespretnom, namučenom i povređenom čovečanstvu. Prema ljudima, ma koliko vas u uobičajenim okolnostima nervirali ili ne zanimali. A u kapacitetima za ljubav prema ljudima čuči spremnost da nekog posebno zavolite, baš u nekoj posebno vanrednoj situaciji. Jer ga niste upoznali, doživeli i primili kroz ograničenja ega, nego kroz udruženost i solidarnost, koju osim praktične potrebe pokreću emocije i moral. Zbog kojih se setite kako ljudi umeju da budu dobri, veliki i nesebični, pa ste i sami takvi. I takvi su svi oko vas.
A sigurno je tu i neko baš posebno simpatičan i po vašem ukusu.
Izvor fotografija: pinterest.com
