Dušo moja,
Danas sam gazila sneg, bio je mokar i lepio se za đonove. Stajala sam ispod jelki i pustila da me umiju krupne kapi u kojima se sneg topio i slivao šušteći niz granje. Prva zimska pričest. Još pre pola meseca šutirala sam lišće u parku, ono koje komunalci oduvaju onim svojim spravama, pa se naprave brdašca. Baš me briga ako me je neko video. Po lišću treba da se gazi, kad je suvo i šuštavo i kad je mokro i sija kao prosuta ogrlica. A letos sam malo hodala bosa po travi i kamenju, nije bilo peska. I proletos sam tresla rascvetalo drvo da bi me obasulo laticama i uznemirila sam pčele u njihovom ozbiljnom poslu. I bila sam u šumi, na reci i na brdu. Obraćala sam se leptirima, pticama, mačkama i drveću. U stvari, samo sam odgovarala na pitanja. Čekaj da razmislim da li se ove godine dogodilo još nešto važno…
Aha! Znaš kad smo nabrali tri buketa deteline sa četiri lista? Vreća sreće za sve naredne godine, dušo. Osim ako sreća nije počela dnevno da se troši. A nije. Zato što još ne provodimo svaki dan zajedno. I sad, ako saberem dane snega, sunca i kiše (nije bilo dovoljno kiše i to me brine), bila je to jedna dobra godina za nas. Nisam se puno ljutila, a puno sam ljubila i grlila, smejala se i mislila na tebe. Kad izbrojim i sve trenutke u kojima sam mislila na tebe, a ti se skoro odmah javljao, shvatam da sam bila još srećnija nego što sam mislila na početku pisma.
Više puta sam ove godine izjavila da je život besmislen, ali to je bilo onda kad nisam uspevala da odolim pritisku ubeđenja da je posao naporan, plata mala, deca zahtevna i da nisam uspešna jer nemam stan, auto, brak i devizni račun. I ja sam ponekad glupa, dušo, pa zaboravim da sam cele godine bila zdrava i svakog dana osećala ljubav. Puno sam pisala i puno ljudi mi je reklo da ih je dotaklo to što su pročitali, jer je istinito. Svaki blesak razumevanja proširio je krug svetlosti i omogućio mi slobodniji iskorak u tamu, zarad istraživanja uma i duše. Srce ne moram da istražujem, dostupno mi je na barikadama, jednako kao i u snovima.
Živimo različite živote, dušo, ali tamo gde se susrećemo nalazim radost bez koje moje reči ne bi imale snagu istine i bila bih samo još jedno tužno biće u naporu da kreativnošću prizovem ljubav. Čak i kad ne volim ljude, ljutim se na apokaliptičnu glupost čovečanstva, koja će možda ovu godinu učiniti poslednjom u ovom razdoblju sveta i kad sumnjam da ću ikada ostvariti svoju misiju, volim tebe i moje srce je puno mira. Svih ovih godina uz tebe, sve više sam to što jesam i beskrajno sam ti zahvalna. Ako sutra otkriješ da moraš da ideš svojim putem, u potrazi za svojim smislom, poželeću ti sreću i neću biti tužna. Ako za deset godina shvatiš da nam treba bračni krevet, neću biti puno srećnija nego što već jesam danas.
Tako ja sumiram najvažnije stvari u ovoj godini, možda poslednjoj, dušo moja.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
