“Danas žene neće ništa da trpe“, govorila je nana. Nekad je bilo dovoljno da imaš krov nad glavom, da deca nisu gladna i da ti čovek nije pijanica ili kockar. Nanin otac je bio i pijanica i kockar, pa je ostala bez krova i bez hrane još pre puberteta. Odrasla je sposobna da brine o sebi i udala se za trgovca, a zatim postala ratna udovica. Pod krovom doduše, ali sa troje gladne dece. Nana je tačno znala šta je život i koliko vredi muž. Više nikada nijednom muškarcu nije dozvolila da joj pruži iluziju kako na njega može da se osloni.
Majke i devojke ćete teško ubediti da muževi neće podleći svojim slabostima ili političkim okolnostima.
Moje sestre i ja nismo čekale da slabosti uzmu maha. Nismo htele ništa da trpimo. Naše majke i bake, a da ne pominjem naše prijateljice i njihove majke i bake – sve smo uspele da dobijemo decu i izgubimo muževe. Da ostanemo majke i u najboljim godinama ponovo postanemo devojke.
Posao majki je rutinski, poznat i opšteprihvaćen. Boriš se za bezbednost, udobnost, sreću, uspeh i samopouzdanje svoje dece. I nikada niko ne primeti kako to dobro radiš i ne kaže ti “svaka čast”. Ali onaj drugi deo posla, koji pripada devojkama, taj je više nego zapažen.
Dakle, devojke izlaze sa svojim drugaricama na mesta gde mogu da upoznaju neke momke. Devojke se zabavljaju i zaljubljuju. Devojke imaju momke. I niko im ne zamera, zato što se normalno očekuje da ta potraga rezultira udajom.
E, ali sa nama niko ne zna na čemu je. Udate žene strahuju za svoje muževe zbog nas. Babe i rodbina strahuju da ćemo propasti u razvratu, pa će oni morati da podižu našu decu. Bivši muževi strahuju da će nam veze opstati, pa će njihova deca više voleti svoje očuhe, nego njih.
A mi? Mi strahujemo da će novostečena mladost praćena odgovarajućom pameću prekratko trajati.
Ali, srećom, nemamo vremena za strahovanje. Moramo da budemo odgovorne i poslovne kao menadžeri uspešnih preduzeća, prisne sa svojom decom kao prijateljice, nežne i uslužne kao majke, stroge i zahtevne kao očevi, neophodno je da dobro izgledamo, da budemo intuitivne i da u svakom momentu imamo svo svoje znanje, iskustvo i sposobnosti na raspolaganju. Svaka odluka koju donesemo u svom životu, neposredno utiče na život i razvoj naše dece.
Pod pritiskom tolikih zahteva naučile smo najvažnije.
Dužne smo da budemo opuštene i zadovoljne, da bi naša deca naučila tu mudrijašku veštinu, koju vam ne može oduzeti ni samoća, ni bolest, ni beda bilo koje vrste. Neophodno je da opraštamo sebi sve svoje greške. Moramo da sačuvamo živce i zdravlje, a to je moguće jedino kroz radost i uživanje.
Takođe smo shvatile – grešićemo i dalje.
Natopljene mudrošću, koju nemaju oni što nisu prošli kroz iskušenja i postali pošteni prema sebi, spojile smo nespojivo i živimo dvostruke, trostruke i mnogostruke živote. Zgrabile smo slobodu da budemo ono što jesmo, bez polaganja računa ikome osim sebi. Mi smo poslovne žene, profesorke, direktorke, umetnice, glumice, novinarke, domaćice, spisateljice. Pišemo domaće zadatke, organizujemo rođendane, razvozimo decu na treninge i rešavamo sukobe. Sve to noseći kondome u tašni i dogovarajući se za izlazak sa drugim majkama i devojkama ili za susret sa našim momcima. Tajno ili javno. I nikoga ne ugrožavamo.
Oženjeni muškarci nas ne zanimaju, iako mi zanimamo njih. Švalerčine zaobilazimo u najširem luku, nama treba kvalitet. Mi šetamo mlade momke, čije su majke malo starije od nas i misle da smo omađijale njihovu sirotu mušku decu, nesvesne toga da njihova ženska deca verovatno ili uopšte nemaju momke, ili padaju na oženjene i švalerčine.
Mi se ne upoređujemo sa običnim devojkama, mi nismo na tržištu, mi smo apsolutna ekskluziva. Za nas nema nestašice srodnih duša, pravih muškaraca i vrhunskog seksa.
Zato što, lišene iluzija i svesne sebe, od muškarca ne tražimo spas i razrešenje, a od veze ne očekujemo sigurnost i utočište. Samo radost. Samo ljubav. Za gluposti nema prostora.
“Kako uspevaš?” – pita moju drugaricu njena udata koleginica.
“Šta vide u tebi?” – pita mene moja neudata koleginica.
Haha, kako me to veseli!
Uspevamo tako što smo Kraljević Marko, majka Jugovića i vila Ravijojla odjednom. I što umemo da nagradimo sebe što smo takvi heroji.
I što volimo sebe i kad pobeđujemo i kad gubimo i kad smo iscrpljene od borbe, u kojoj jedna bitka smenjuje drugu bez predaha za previjanje rana, dok se treća i četvrta odvijaju paralelno.
I oni to vide u nama, draga koleginice, koja nikada nisi dopustila životu da te preplavi, udavi i spase.
Drage nove majke i devojke, dužne ste da častite sebe i da slavite život i obavezne ste da imate momka (ili više njih) koji čine da vam oči blistaju iako ste noćas spavale samo tri sata. I zapamtite, nema momka koji ne mašta da se opusti i bude to što jeste uz iskusnu ženu, koja ga neće smarati i uslovljavati i uz koju će se osećati sigurno. Odaberite među njima najslađeg i najnežnijeg. I budite zahvalne što imate priliku da još jednom na neko vreme budete devojke. Majke ćete biti čitavog života.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
