Lepo naizad zaspim u zoru, kad ona reši da je vreme za buđenje… I probudi me. Sedim u hladnom znoju, usred letnje prepodnevne vrućine sa spuštenim roletnama, potpuno budna u trenutku. Moram da se presvučem, majica mi se zalepila i smrzavam se. Umreću. Ne zato što sam se smrzla preznojena. Nego zato što je to realno.
Često danima živim u toj realnosti. Od buđenja dok ne zaspim. Nije trip. I obično se ne budim ohlađena. A sad me je izbacila iz kreveta. Možda moram da požurim. Ovaj dan je korak bliže. Ka njoj, mojoj drugarici Smrti, koju povremeno zaboravim. O, nije me to uplašilo! Samo me je probudilo, navelo da malo više uživam u kafi. Da izjavim dve – tri ljubavi i podelim stotinak poljubaca više. Toliko je bio zabavan ovaj dan.
Umetnost namotaja. Kakvo divno klupko!
Slušala sam prijateljicu. I gledala sam u njene lepe, velike sise. Virilo je maleno, belo ostrvce kože kroz onaj prorez, između dva dugmeta, što se napravi kad raskošna žena bez majice, u letnjoj haljini na kopčanje, sedne i nagne se napred. Smejale smo se puno. Najviše kad je prikupila prorez i zategla haljinu, a ja je zamolila: “Pa pusti me da gledam!”
Posle sam slušala neke dosta glupe, mutave i nepismene ljude koji su se obraćali drugim, sličnim ljudima. Neki politički skup je bio, mislim. Stvarno sam slušala šta govore. Ništa nisam razumela, ali sve sam čula.
I malo sam pričala telefonom, malo se dopisivala, posle sam vodila ljubav, a onda sa ogromnim zadovoljstvom prala sudove i opet malo razgovarala telefonom.
Uveče sam bila dosta bezobrazna. Družila sam se sa nekim tupavim i smešnim klincima i sa nekim malo manje klincima i sa nekim super klincima, i da – družim se sa klincima. Ali, tupavi i smešni klinci zaslužuju bezobrazluk. To razumeju. Nije potrebno puno duha i pameti da shvatiš kad te neko zajebava. A ja sam ih stisla i nisam odustajala, iako su neprijatni dečaci pokušavali da me iskuliraju, a prijatnima je bilo, očigledno, malo neprijatno. Nije me bilo briga. Baš tako sam se najviše zabavljala. Ali nisam bila blazirana, ne, nikada! Samo sam toliko uživala! I nisam bila zla, o, nikada! Samo bezobrazna prema praznoglavoj, prostoj i preglasnoj žgadiji.
Oni ne znaju da će umreti. Baš ni jednog trenutka nemaju pojma. A ja danas znam. Celoga dana. Misim, prilično uvek znam, ali danas me je život toliko zaokupio, zabavljao, izazvao! Divno je bilo. Hoću opet. I sad kad sam se probudila svesna kratkotrajnosti, hoću stalno. Dakle, umreću. Možda već sutra.
Ne mislim na ono sutra koje svi imamo u satovima. Mislim na ono koje vrtoglavom brzinom odmotava konac svakodnevice sa kalema trenutka, namotavajući ga u klupče neponovljivog iskustva. I kalem ostane prazan dok si rek’o “život”.
Opet pijem kafu. Bože, što je dobra! Kao da je poslednja.
Izvor fotografije: bojeduse.wordpress.com
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
