Srcu je ponekad potrebno veštačko disanje, da bi moglo da nastavi da otkucava, dok se ne nađe u uslovima prirodnog disanja. Veštačke doze spasonosnog kiseonika, međutim, mogu da postanu navika. Zavisnost. I sad imam u glavi sliku ljudi koji šetaju sa maskama za kiseonik i bocom na leđima među ljudima koji šetaju sa cigaretama u ustima, špricevima u venama, flašama u zubima… Pa kombinacije: malo pušim, malo udišem kiseonik, pa potegnem flašu, al’ važno da se ne bodem. Pa krize… jaoooo, izbezumljene oči, iskrivljena usta, drhtava tela obgrljena sopstvenim grabećim rukama, jeza i hladnoća, grčevi i panika…
“A posle ćemo u hitnu, da šmrčemo kiseonik...”
E, tako nas ja vidim. Svuda nas ima. Na socijalnim mrežama, u kafanama i teretanama, na programima odvikavanja, kao i na TV programima, u kolektivu i komšiluku, na džogingu i letovanju…
Nosimo naša svakodnevna lica, koja u naporu da sakriju naše svakodnevne zebnje, praznine i beznađa, postaju siva i žuta, napregnuta i bolesna, otvoreno ludačka i lažno prijazna.
Svi smo priključeni na aparate i upinjemo se da ublažimo bol. Da udahnemo malo čistog vazduha. Sa vrha planine, a ne iz boce.
Oh, primala sam veštačko disanje. I davala ga zauzvrat. Radi. Oživim za trenutak. Ali šta je jedan trenutak plitkog udaha života u odnosu na sve ostale trenutke umiranja za dubokim udahom?
Momci za hitnu pomoć su svuda oko mene. Specijalisti. Neki nude svoju profesionalnu intervenciju, a ostali… pa, niko neće odbiti umirućeg. Ako lepo pita. Uz garanciju da nije potrebno stacionarno lečenje, nego samo privremena terapija.
Samo, u istoj su zamci, specijalisti i pacijenti.
Jednako bolujemo od straha, površnosti, nedostatka smisla i hronične hipotermije. Hladno nam je oko srca. I umesto da ih jedni drugima ugrejemo i nahranimo, kao što bismo sigurno učinili sa bolesnim i promrzlim životinjama, držimo se prećutnih ugovora o niskokaloričnim, sintetizovanim i polusvarljivim bljutavim zalogajima, koji se mere na kašičicu. Onu gadnu, plastičnu, sa obeleženim mililitrima.
Hitna pomoć je dostupna, ali podrazumeva neprekidnu dijetu.
Velike gladne oči, kojima gutamo mrvice nedostižnih porcija sa nečijeg švedskog stola. U strahu da se više nikada nećemo najesti kao čovek.
Samo jedan lek postoji za strah i to je onaj koji nije ni na čijoj pozitivnoj listi. Nema cenu, jer je neprocenjiv. Ne možete ga nabaviti, ali ga možete dati. I ako ne primite nikakvu količinu tog leka, a dajete ga u ogromnim količinama, borićete se za dah u bolovima, ali ćete osećati koliko ste živi punom snagom.
Takođe ćete osetiti njegov blagotvorni placebo efekat, kad pomislite da ste ga dobili. I njegove trajne posledice i nuspojave kad primite punu dozu.
A nužni besmisao hitne pomoći učiniće da svuda oko sebe vidite iznurene zavisnike, skice mogućih ljudskih bića, senke što same sebi zaklanjaju svetlost, beznadne sebičnjake što se zubima i noktima drže uloga, ugovora opreznosti, doziranja udaha…
“To nije to!!!”, grme oblačići iznad naših glava.
“To nije to!!!”, seva besno iz sudara naših pogleda.
“To nije to…”, šapuću naša obeshrabrena srca.
Nije do toga što smo samo ljudi.
Nego do toga što smo toliko pičke.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
