Kad god me sretnu ljudi koji me ne viđaju (a ne viđa me niko osim kolega na poslu, dece, jedne bliske prijateljice uživo i ostalih na skajpu, tu i tamo), a sreću me usput, u prodavnicama, na pijaci, ili na nekom kulturnom događaju koji pratim poslovno (hah, poslovna sam pratnja kulturi, blago njoj) kažu mi šta radiš, gde si, uopšte te ne viđam, čitam te redovno.
A ja im kažem da samo radim i cimam kao mazga (obično imam i kese da to i dokažem) da ne idem nikud, osim poslovno i da nigde ne izlazim, jer uveče sedim kod kuće i pišem. I onda dodam, kao već ustaljenu šalu, koja na to mesto u kurtoaznoj konverzaciji seda k’o dupe na nošu, dosta sam živela, skupila sam dovoljno materijala i sad samo pišem.
I onda mi oni obično kažu hahaha, taman posla, ili dodaju nešto o tome kako sam još mlada i imam da proživim, ili samo ostanu na hahaha.
Već neko vreme odigravam ovaj skeč potpuno automatski, uglavnom kao premijeru, ali ne bih smela da se zakunem da ga nisam već više puta reprizirala. Pa kad me ljudi uvek isto pitaju, kako da ih razlikujem? Mislim, kako da zapamtim da su me to već pitali pre mesec dana i da sam im isto odgovorila?
Zapamtiću, međutim, curu koja mi je posle mog skeča uzvratila čoveče, ako si stvarno sve ono doživela…
Nastavak nije poznat. Tumačenja su zloslutna. Ako sam doživela sve to o čemu pišem, možda sam stvarno dovoljno živela i doživljavala i sad je vreme samo da dokumentujem.
Često mi je to padalo na pamet i nisam uspevala da sagledam neki drugi odgovor, osim nekog standardno utešnog, a to meni nije dovoljno.
Sve drugo je bolje od standardno utešnih fraza, koje u stvari poručuju gotovo je, proš’o rok, staro gvožđe… I sve premišljajući o tome da možda treba da počnem da budem starica, jer jebeš srednje godine, koje su kobajagi najbolje godine, a u kojima zapravo prestaje sve ono što sam do sada smatrala životom, iako možda počinje ono o čemu još nemam pojma i ne domišljajući se ničemu mudrom, osetih kako mi voda puni čizme.
Zezam se, voda mi je napunila čizme tek kad sam zagazila, a tada već nisam mislila ni o čemu, osim da stignem do kuće, samo hoću da kažem da mi je poplava nametnula doživljavanje i življenje koje sam baš glatko mogla da preskočim, zaobiđem, izbegnem, makar prestala da se farbam i pokazala dostojanstveno sedilo i uronila u staračko ludilo, radije nego u poplavu.
Ah, junacima mojih omiljenih romana, ratovi i katastrofe donele su prosvetljenje i početak života koji su usput negde izgubili i postali beživotni u bogatstvu i uspehu. A već su bili srednjih godina. Verovala sam u to dok sam čitala te romane, zato što sam bila sigurna da ih je napisao neko ko je to sve doživeo, u čemu je učestvovao ili čemu je svedočio.
Verujem i sada. I zato moram da pišem i da svedočim, jer to je ono što živim. Nije prestalo, dešava se svakodnevno. Nisam gubila ni životnost ni inspiraciju. Mogla sam i bez ovog užasa. Ali možda svet ne može bez užasa.
Moraću još da mislim o tome. A moraću to i da živim.
