Možda zbog onog osećaja iz detinjstva kad nešto želim, čini mi se, u samoći i strasti svog malog srca i onda se iznenada pojavi baš to što sam želela. Ili ono drugo – kad svi dobro znaju da za Novu godinu želim kućicu za lutke, onu veličine obične kutije, punu sićušnih detalja, a zateknem ispod jelke neki glupi set prilično velikih i ružnih plastičnih šoljica.
Nikad nisam zaboravila želje koje su mi se ispunile. A ni one druge. Nikad mi niko nije objasnio da odrasli nisu gospodari mojih želja, iako izgleda kao da mi ih oni ispunjavaju.
Nikada mi niko nije rekao da prosto nikad ne treba da odustanem od te kućice za lutke.
Baveći se osnovnom logikom, lako je zaključiti kakav zapis u mehanizmu ostvarenja ostavlja ovo iskustvo željenja u mladom mozgu.
Ako želja bukti u tišini, ostvaruje se kao čudom.
Ako se saopšti i očekuje, nastupa razočaranje.
To je bila osnova na kojoj sam imala da izgradim svoja ispunjenja. Da vaspitam svoja očekivanja. Da sačuvam svoju strast.
U poziciji odraslog, koji ispunjava dečije želje, nisam uzela tako primamljivu ulogu dobre vile.
Moja deca umeju da žele istrajno, da povere svoje želje iako one prevazilaze moju moć da im ih ispunim i da vide i osete kako se te želje ispunjavaju neočekivanim putevima.
Umeju da očekuju neočekivano.
I koliko su to naučili od mene, toliko i ja to isto učim od njih.
Eno mojih želja! Neka mi padnu na glavu, spremna sam
Živimo u sputavajućoj realnosti, koja zahteva predračun za želje.
Ali to je samo jedna od dostupnih realnosti – ta što pita kako i koliko. Nauk dolazi iz drugih stvarnosti, u kojima je svest o tome šta želim neophodna da bi iz nje izrasla namera da to i ostvarim, iz koje se, opet, granaju akcije koje privlače neki nivo ostvarenja. Ako je želja beskompromisna, bezuslovna, jasna i plamteća, uspostavlja se debela prava linija između namere, akcije i očekivanja, a ispunjenje sledi brzo i silovito. Ako postoje kolebanja, mlakosti i nesigurnost, dolaze razne prepreke i kompenzacije. Tako radi kosmos. Jedini predračun koji traži je čista, strastvena, goruća želja. Blistava zamisao o tome kako me ispunjava njeno ispunjenje, kako osećam radost i zahvalnost.
I ako sada pogledam u svoje srce, ono isto malo detinje, sposobno za veliku tišinu obuzetu plamenom žudnjom, hoću li pronaći žar potrebe čije bi ostvarenje moj život učinilo udobnijim i bezbrižnijim i hoću li umeti taj žar da raspalim u oganj želje?
Ili ću naći onu kućicu za lutke?
I hoću li shvatiti da je to isto?
Oh, želim svoju kućicu i sve što ona za mene predstavlja!
Okvir za sve moje igre realnosti.
Soba za ljubav, soba za stvaranje, soba za druženje, sve izložene pogledu, bez jednog zida i bez krova, da bi svemir mogao da ih zasipa zvezdanom prašinom u svako doba bez ikakve prepreke.
Poznajem taj zanosni osećaj, ježim se od njega, a pluća mi se pune zelenim mirisom trave i vode i cveća i vetar me naliva osmehom od temena do nožnih prstiju i radost varniči oko mene, kao celo polje svitaca…
Neobjašnjiva težina želje je u gravitaciji.
U njenom silasku sa neba pravo na moju glavu, u moj sputavajući svet predračuna. U njenoj transformaciji iz vatre srca u oblik nečijeg lica i tela, u događaje koji trajno menjaju život i nameću sopstvene, do tada nepoznate zahteve i ograničenja…
Težina želje je u istrajavanju.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
