Dakle, svrha, pre svega. Ali ako ima ko da mi skine film (a uvek ima) odmah priznajem poraz. Torent je u stanju da me pobedi jednim pogledom. Mislim, čim pogledam ikonicu, više mi se ne gleda baš taj film. Pogledaću bilo koji na nekom od brojnih kanala koji repriziraju brojne filmove, a možda naletim na neki koji nisam gledala već pet puta.
Uostalom i knjige koje volim čitala sam bar deset puta. Jedino me poražavaju reprize sa muškarcima. Prijatnost koja je ranije izostajala, sasvim sigurno opet izostaje, iako deluje kao da nastavljamo gde smo stali, ili ulazimo u nešto što zapravo nikad nismo ljudski ni započeli. Ne volim te neverending veze, nikad ne kulminiraju kako valja. Ne znam gde je kraj i onda mislim da se sigurno nisam iscimala dovoljno i nisam pokušala na sve načine da dosegnem ono što suštinski prija. Smisao recimo.
A možda ipak volim da se cimam. Možda nalazim suštinsku prijatnost u borbi za postizanje bar neke prijatnosti. Možda imam baš jak utisak da moj život ima smisla, kad se cimam a kulminacija izostaje.
Da, to je baš toliko prijatno kao i seks bez orgazma. I isto toliko delotvorno i životno smisleno. Ja ne moram da svršim nikad, da bih iznela porod. Namisao smisla nema veze sa mojim doživljajem prijatnosti.
Eh, živote, prozrela sam te. Hoćeš da mi uvališ kosku i ubediš me da je puna kalcijuma i da mi nisu potrebni sočni bataci i hrskava krilca. A meni samo treba neko ko voli beli deo eurokrema, pa da podelimo ukupnu prijatnost uživanja u životu.
Aleksina Đorđević
