Oduvek znam da kao nešto mora per trnja ad zvezda, jer valjda je to put časnih sledbenika svesti, nema ništa na brzaka, nema preskakanja stepenica, nema izbegavanja bola. Kroz pakao. Samo nigde raja. Nigde zvezda. Trnje i trnje i crno i crnje, pa malo predahneš pa opet. Daha više nemam, da se čupam iz blatišta, da gacam kroz strnjišta, da hodam po vatri i vodi. Izgleda da aspera traje dokle god na to pristaješ.
Kad rešiš da promeniš koncept, kad ti više ne treba toliko intenzivna bol da bi nešto naučila, kad više ne možeš, jer nećeš, jer ti je dosta cimanja za tri života, kad lepo znaš da može i kako može, jer si se preispitala milion miliona puta i uvek je ispalo da je tvoja istina ista… Astra dolazi na kraju, samo pitanje je da li je to kraj i čega je zapravo početak.
Ali to je samo koncept. Ono kad u vezi prođeš kroz čistilište i nekoliko krugova pakla pride, kroz dramu, suze, sumnje, opraštanje, prihvatanje i dokopaš se mirnog perioda. Pričam o ljubavi, kao i obično, naravno.
Desi se nešto, zbog čega ti prestaneš da očekuješ da se nešto desi, a onda partner odjednom prestane da se rita i otima i da demonstrira mužjaštvo i dominaciju na sve najpogrešnije načine.
Napravite pomak. Proboj. Kvantni skok iz emotvnih odnosa ka suštini ljubavi. Počnete da osećate koliko jedno drugom želite sve najbolje, šta god to značilo. I koliko ste jedno drugom važni, bez straha i pokušaja da obezbedite nekakve garancije da nećete jedno drugo izgubiti. Više ne želite da se povređujete. Niste želeli ni do sada, osim što jeste. I onda ste mirni. Koliko će trajati mir? I da li je to samo primirje? Da li ste zaista izašli iz pakla, samo zato što ste prošli kroz njega? Da li ste postali normalan par?
Eh, normalan. Za mene, to je pomisao da postoje neki parovi kojima je dosadno i onda izmišljaju izazove za svoju vezu, začine za buđenje strasti, pokretanje energije, razdrmavanje rutine. Oni moraju da čačkaju po svom odnosu, da bi se malo zabavili, a meni je zabave preko glave, bih malo da mi bude dosadno (maštam o tome) da upadnem u ušuškanu rutinu, da osetim nešto nalik stabilnosti.
Da, postoje parovi koji nisu kalili ljubav kroz vatre pakla, postoje veze u kojima se nisu prolivale krvave suze, nije bolela duša i nije se kidalo srce – i to je valjda ta normalnost, ako tako nešto uopšte postoji. I ona je normalna sve vreme, od početka, ona se ne postiže. Nema tu preko trnja do zvezda. Osim ako raspravu oko toga kako ćete provesti sledeći vikend, ili oko toga što se njemu nikako ne ide na rođendan vaše prijateljice, ne smatrate trnovitim iskušenjima za vaš odnos.
A kad se jednom dokopaš zvezdanog perioda, kolika budala moraš da budeš, da se ponovo otkotrljaš u trnje? Ali ne sumnjam ja u sebe. Mogu da budem budala za sve pare, samo niko ne plaća, majku mu, i onda sam uglavnom budala za džabe.
Nema tih zvezda čiji sjaj ne može da pomuti obično sećanje na trnje, recimo. I nema te discipline uma i istrajnosti duha, koja može da spreči trnovita sećanja da buše balone sadašnjeg trenutka. Jer je taj čuveni sadašnji trenutak najneuhvatljiviji na svetu. Taman ga uhvatiš, uzemljiš se, izbalansiraš, proširiš svest i neka trnčina te ubode u dupe, da odskočiš i načisto se razmontiraš. Pa se onda setiš da ti to ne treba i počneš ponovo da se dovodiš u red. Stalno per aspera ad astra, na dnevnom nivou. Dakle, svakog dana imam šansu da me nešto izbedači i isto toliku šansu da se radujem. Šta šansu? Praksu, more.
I taj boravak među zvezdama, nije to sumnjivo kao koncept, to je nagrada, postignuće, kvantni skok, promena stanja uma, duha, srca, tela. Nešto zbog čega stalno osećam zahvalnost. I stalno se čudim, kao jeeee, najzad je uspelo, da li je moguće?! I to čuđenje je prijatno i doprinosi radosti. Zdrav razum kaže da se ne može trajno boraviti na visinama. Ko visoko leti… Ali zdrav razum je instrument istrajne normalnosti. Nije prilagođen kvantnim skokovima. A to je ono kad dospeš ad astra i onda ti to postane standard. Svakodnevni nivo. Sećanje na trnje služi da se orijentišeš u novoj realnosti. Da vidiš koliko si napredovala.
I da sa čuđenjem shvatiš da ima još. Kao što na kraju svakog poglavlja u jednoj knjizi o čudima i postignućima piše – ali to ni izdaleka nije sve. A ti se pitaš, pa šta ima još da se sazna i dosegne. Uvek ima još. Nebrojeno je zvezda u dubokom svemiru svesti. A trnje uvek ostaje tamo gde je bilo – i čeka te, kad god ti je potrebno da sedneš u njega i pronađeš podsticaj da mrdneš dupe.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možeš pročitati ovde.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Aleksina Đorđević
