Pišem, evo. Jasno mi je da je seks mnogo važna tema i da osim saveta kako ga naložiti toliko da želi samo tebe, koje poze zauzeti za eksplozivne orgazme (ne njegove), kako koristiti seksi igračke, oživeti strast, pronaći i tretirati erogene zone, treba mnogo više istraživati i saznavati o drugim aspektima seksa – onim koji se ne tiču tehnike i telesnih senzacija. Mislimo da smo sad mnogo slobodni i emancipovani po pitanju seksa, jer smemo da ga imamo pre braka i da u njemu uživamo, zapravo podstaknuti smo da uživamo što više možemo i seks kao da više nije tabu tema. Ali je izgleda postao suprotno od tabua, a to je valjda ono kad udaramo na sva zvona – reklamiramo seks kroz opštedostupnu pornografiju, dok istinska edukacija u potpunosti izostaje. Kad govorimo o odgovornosti u kontekstu seksa, obično govorimo o zdravlju, riziku od neželjene trudnoće, polno prenosivim bolestima, planiranju porodice – i opet promašujemo ono najbitnije, jer posmatramo pitanje seksualnosti odvojeno od konteksta ličnog razvoja, svesti, duhovnosti, odvojeno od ljubavi, sa kojom je seks suštinski povezan.
Jer je ljubav suština koja sve povezuje i do koje se svi trudimo da dosegnemo, pri čemu uglavnom sebe vrlo uspešno sabotiramo. Još jedna tema o kojoj se govori na sva usta i koja je među ženama izuzetno popularna je ljubav prema sebi, kojoj se uglavnom okrećemo kad žestoko zabrazdimo u nezadovoljstvo i bolest, kad ostanemo same, povređene i razočarane i nema nam druge nego da se suočavamo sa sobom. I kad krenemo u buđenje ljubavi prema sebi, ne znamo dokle ćemo dospeti i do koje mere će nam uspeti, jer to je rekonstrukcija celog našeg života, umršeno klupko koje ne možemo prosto da raspetljamo i ponovo namotamo – neminovno je da neke delove pokidamo i da sastavljeni krajevi postanu čvorišta i slabe tačke, a u najboljem slučaju, da promene kvalitet niti i tkanja koje od nje stvaramo.
