Znate, ja sam kao neka mudra žena, sve razumem, sve prihvatam, umem da objasnim i rasvetlim zapetljane ljudske motive, mračne porive, strahove i slabosti. Obraćaju mi se za savet. Nepoznati ljudi mi se ispovedaju. Poznati dođu da meni ispričaju ono što nikome nikada nisu rekli. I posle mi kažu, bila si u pravu. Ili, poslušala sam te i rešila problem. Eh, to prokleto razumevanje koje imam za sve oko sebe, meni jebe kevu 200 na sat u svakom emotivnom odnosu, sa svakim muškarcem koji mi se dopada. To je kao da namotaji onoga što raspetljavam za druge padaju na mene, stežu se i dave me, sapliću i sputavaju.
Jer kad ja imam problem i ne mogu da dobijem ono što mi treba i što želim, kako da zauzmem stav; kad ja skroz razumem zašto nailazim na problem? I onda prsnem, baš kao svi drugi, samo onako kako ja to radim.
Dragi moji muškarci, svi kojima sam ikada rekla: dušo, kolačiću, sunce, srećo, ljubavi, hoću da raskinem sa vama! I ovo je moje oproštajno pismo.
Hoću da odjebete iz mog života sa svojim strahovima, opiranjima, sumnjama, nepoštenjem, uzmicanjem, slabošću, kao i sa svojom surovošću, površnošću, beščašćem i neiskrenošću.
Kad vas u mislima postrojim, kao neku četu odabranih legionara, vidim, naravno, da je greška samo moja. Svaki od vas otelotvoruje deo mog sna. Lepotom, inteligencijom, duhovitošću, strašću, rešenošću da krene u juriš. I svaki od vas je u nekom trenutku svoje koplje uperio u moje srce. U nameri da se odbrani.
Oh, naravno da znam od čega se branite, ja prosto ne mogu da to ne razumem, sve i da hoću.
Očaj, razočaranje, povređenost -jednom rečju, dosada
Ja sam mnogo strašna. Prosto siledžija. Kad nešto želim, obrušim se poput cunamija i usput mislim da sam samo jedna strastvena žena. Ne vidim koliko sam idiot. Ili ste vi možda, moja ranjena, obogaljena, vojsko, bili toliko zaslepljeni mojom elementarnom silom, da uopšte niste uspeli da vidite jednu strastvenu ženu, pa ste je doživeli kao siledžiju.
Da, znam. Žene koje dobijaju sve ono za čim ja umirem, često su sasvim obične. Ili umeju da se pretvaraju da su sasvim obične. Prosto, nisu strašne. Nisu sjajne, uzbudljive, fascinantne, neobične i zabavne na prvi pogled. Ali nisu ni razorna sila, na poslednji…
Žao mi je. Precenila sam vas. I kažnjena sam veoma. I nisam se opametila. Nisam postala manje zastrašujuća u svojoj usredsređenosti. Ne pada mi na pamet da sabotiram svoju snagu, da bih pripitomila vaše slabosti i iskalkulisala neku dobit na kraju.
Jer na kraju – svi gube.
I zato hoću da odjebete, sjajni legionari, oslonjeni na polomljena koplja, otvorenih rana i ulubljenih štitova. Tako izgledate posle bitke. Ni lepota, ni pamet, ni duh, samo povrede i povlačenje.
I kad ste se već borili protiv mene, zašto niste poginuli, dođavola? Možda će vas ojačati ono što vas nije ubilo, nakon što vas je osakatilo.
Meni taj nauk ničemu ne služi. Niti sam jača, niti sam osakaćenija. Samo počinje da mi bude dosadno.
Osećam očajanje, da. Kad pomislim da nikada neću privući nekog muškarca sa integritetom, koji svoje strahove i slabosti poznaje i ne dozvoljava im da ga zaskoče iz zasede, u slučaju obrušavanja elementarnih sila. Ne zato što ne verujem da takvi postoje, nego zato što, upetljana u namotaje onog razumevanja sa početka, privlačim one kojima je razumevanje potrebno. Uteha i oprost za sve grozne manjkavosti, sa kojima ne žele da se suočavaju, potvrda da je dovoljno divno to što su lepi, pametni, puni duha ili rešenosti na juriš.
Ne mogu da se “ratosiljam” te majčinske raskoši, pa u svom naručju ljuljam nedorasle, koji znaju da majke sve praštaju. Eto moje dijagnoze. Ne mogu da odolim kad nekome treba prihvatanje.
E sad, subjekti moje ljubavi, naklonosti, strasti, nežnosti i razumevanja, nalevo krug i napred marš!
Nema druge šanse, ne čekam više nikog, ne tolerišem više ništa.
Odrastite u nečijem drugom zagrljaju, ako uopšte imate kapacitete za odrastanje.
Besna sam, tužna sam, zgrožena sam i toliko puta stalno tako, da sam se načisto smorila. Umirem od dosade.
I sada je kraj, jer hoću da se zabavljam. Sa nekim zabavnim. Ko nalazi da je kroćenje cunamija najzabavnija stvar na planeti. Ko se dnevno savetuje sa svojom mračnom stranom.
Ko će umeti mene da prihvati, kad zabava počne da boli.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
