Plemenito je oprostiti, a i zdravo je – treba da oprostiš zbog sebe, radi sopstvenog duševnog mira, jer kad ostaješ na mestu optužbe i povređenosti, blokiraš energiju i truješ sebe lošim vibracijama. Jeste. Istina. Super. Ali opraštanje je božanski posao i običnoj zaljubljenoj ženi, koju drmaju hormoni u svim razdobljima života i periodima punog i praznog meseca i kojoj je srce upravo popucalo po svim šavovima (jer je krpljeno i sastavljano već toliko puta) uopšte nije jednostavno da bude svetica, da oprašta grešniku i da ga još i blagosilja pride.
Izdana i povređena žena je mnogo bliže serijskom ubici, nego svetici. Jer je besna toliko da bi mogla da ubije i to rukama i zubima, jer je povređena toliko da ne može da udahne do kraja, jer svaki dubok udisaj pomera oštricu koja joj je zabodena u srce, nanosi dodatne ubode i podstiče krvarenje. Opraštanje? Kome bre? Izdajnika treba vešati za muda, odrati ga od bičevanja i baciti ga lavovima. Ili mu proto pregristi grkljan. I oblizivati se, dok ga gledaš kako crkava u mukama. Osvetiti mu se najkrvničkije, da ga boli tamo gde ga najviše boli.
Sva tvoja energija je ubilačka, toksična, negativna i osećaš se kao najgora osoba na svetu što se tako osećaš. Jer, kad te neko povredi i izda, suočavaš se sa onim delom sebe koji se pojavljuje samo u tim ekstremnim emotivnim uslovima i kontaš da je to mehanizam odbrane i borbe za opstanak i da ima svoju svrhu. Jer da ga nema, da ne besniš i ne želiš da gaziš, mučiš, ubijaš i piješ krv, mogla bi da legneš i da umreš od tuge i bespomoćnosti. Doduše, zemljotrese besa smenjuju cunamiji tuge, pa svaki čas umireš i oživljavaš i nešto slično ravnoteži postižeš jedino kad se toliko umoriš i iscrpiš od umiranja i oživljavanja da načisto otupiš, prebaciš upravljanje na automatskog pilota i kao nešto funkcionišeš.
