I tako prolazi vreme i povremeno ti se vraća zdrav razum, srce ti se mestimično sastavlja, provodnici između srca i uma postižu delimičnu provodljivost. Znaš neke stvari. Voliš ga, govno jedno. Volela bi da ga više ne voliš i da osečaš samo hladan bes i prezir. Ali nije tako i ne možeš da se praviš da je tako, jer je to siledžijsko ponašanje nad samom sobom. Želiš da mu oprostiš. Pokušavaš da ga razumeš, da se staviš u njegovu poziciju, da prihvatiš njegova opravdanja i izvinjenja. Stvarno hoćeš. Umorna si od ludila, voliš ga, htela bi da sve već jednom prođe, kontaš da bi bilo zdravo i korisno za tebe kad bi mu oprostila. Opraštaš mu. Valjda. Tragovi bola i besa su još prisutni (dobro, više od tragova, ali nekako si već navikla na ta duševna stanja) i sad si u emotivni koktel dodala maslinku opraštanja. Mešaš. Pijuckaš. Čekaš da te uhvati i da ti se zavrti u glavi, da proradi. Ali kad počne da radi, stvari među vama ne mogu da se vrate na staro. Jer ili ćete napredovati i produbiti odnos, ili ćeš se praviti da je sve u redu i da se ništa nije desilo, potiskivati stvarna osećanja i još dublje tonuti u poremećena stanja, pokušavajući da zaboraviš na njegova sranja. Puna saosećanja. I bez samopoštovanja.
Zato što počinješ da se pitaš šta bi uradila neka normalna žena, koja drži do sebe i zna šta hoće. Neka kojoj je važnije kako se muškarac ophodi prema njoj, kako je tretira i koliko ulaže u odnos, nego to koliko ga voli i koliko ne može bez njega. Pfff, bez svakog se može. Samostalna, stabilna, snažna žena, to zna. Ona voli sebe i ako je muškarac ne poštuje, izdaje je i povređuje, opterećuje je glupostima jer ne može da izađe na kraj sa svojom savešću, ona ne trpi njegova sranja, pomeri se od njega i oprašta mu na daljinu i retroaktivno. Ne ostaje sa onim ko nije dobar prema njoj, ko ne ispunjava njene standarde, samo zato što ga voli. Žena koja poštuje sebe, ne ulaže svoje emocije u seronju. Ili barem prestane da ih ulaže, kad se postavi pitanje izbora između njega i njegovih sranja i njenog samopoštovanja.
