Možda je zaljubljenost jedino stanje kad se ono što činimo poklapa sa onim što partner vidi i doživljava. Ali to se zove idealizacija, angažuje sve energetske resurse i posle kratkog vremena se iscrpi. Ne možemo stalno biti sjedinjeni u ekstazi. A možemo li u ljubavi i razumevanju?
“Što ne možeš pet minuta da uđeš u moju glavu, sve bi ti bilo jasno!”, izgovorila sam više puta u očajanju, suočena sa emotivnim ograničenjima, sumnjičenjem i nerazumevanjem. Tako moćan koncept. Nikada nisam prestala da maštam o tome… O potpunom poimanju drugog bića, o onome što ljubav moćno jeste, a bolno nije. Totalno jedinstvo.
Godinama kasnije navukla sam se na SF seriju “Farskejp” (Farcape) u kojoj se, kad zanemarite smešno maskirane vanzemaljce i pucačinu, pored ostalih koncepata iz snova, razrađuje i ovaj – sjedinjenje. U toj seriji, plava sveštenica Zen (Zhann) ume da se ujedini sa ljudima (i vanzemaljcima) i podeli kompletan doživljaj drugog bića. U sceni u kojoj se sjedinjuje sa glavnim likom, Džonom Krajtonom (John Crichton), on joj kaže da pogleda sebe onako kako je on vidi, čime je spase od ludila i pomogne joj da dosegne sledeći stepen svešteništva.
“Kao deset godina stvarno dobrog seksa, sve odjednom”, kaže Krajton
I to je jedino ostvarenje koje je moje maštanje u ovoj oblasti doseglo. TV serija o svemirskim beguncima. Mogu da nastavim da maštam, malo utešena time što je neko kreativan ovako realizovao svoja maštanja.
Moja percepcija se vremenom izoštrila, pa ponekad tačno znam šta misli i oseća neko sa kim sam emotivno povezana, ali to nije teško. Svako ume da čita misli i osećanja kad je otvoren i zainteresovan. Ono što još nikada nije uspelo, to je da taj neko vidi sebe mojim očima.
Zapravo, to uspeva samo kad tom nekom predočavaš njegove mane i slabosti. Valjda zato što svi mi nekako guramo kroz svoje manjkavosti i dobro ih poznajemo, jer su nam se milion puta isprečile i sve pokvarile i zato pokušavamo da ih sakrijemo i stidimo ih se.
Svoju snagu i vrline nikada ne vidimo tako dobro i jasno, valjda zato što ne izazivaju toliko oprečna osećanja i skloniji smo da verujemo da nam se posrećilo, nego da smo uspeli.
I kad smo skrhani, promašeni, izubijani, a neko ko nas voli pokušava da nam dočara ono dobro, jako i svetlo u nama, ne čujemo, ne osećamo i ne verujemo.
A možda bi nas spaslo baš to izmeštanje iz sopstvene mizernosti, taj pogled očima nekoga ko u nama vidi nešto veliko i lepo.
Godine me nisu odučile od navike da u ljudima vidim ono najbolje i najlepše.
Niti me iskustvo čuva od bola kad mi uporno pokazuju ono najgore i najružnije.
A ni mudrost mi nije od pomoći kad utvrdim da nekoga volim koliko god najgori bio. Zato što znam kakav je kad je najbolji i zato što jasno vidim kolike dubine i visine tek može da dosegne.
Ljudskost je seme ogromnog potencijala. Meni ništa ne pomaže da se uvek zanesem tim sjajnim mogućnostima. Kao što ni njima moj zanos ništa ne pomaže da ih ostvare.
Ne mogu nikoga da spasem od ludila i pomognem mu da dosegne sledeći nivo samo time što tačno znam da može, što ga već vidim kako blista.
A možda mi samo niko do sada nije poverovao, jer nisam plavokoža sveštenica desetog nivoa, koja ume da se sjedini sa bićem ljudi i vanzemaljaca.
Mada, nekako mislim da bi sa vanzemaljcima uspelo.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
