“Jeste, uradi jednu stvar i odmah prebio qurcu rebra i posle treba da ga tetošim mesec dana, k’o dete. Ja bre, svaki dan radim k’o konj i ni hvala mi ne kaže, a on jednom kad nešto uradi, velika stvar, šio mi ga Đura.” Takve i slične primedbe o potrebitom muškom egu, prema kome su žene u mojoj porodici osećale jedino prezir i hroničnu iritaciju samostalnog nervnog sistema (“ide mi na pičkin živac”), slušala sam često kao klinka i osećala sam da tolika ozlojeđenost prosto nije fer. Nisam znala ništa o ženskim naporima da se čeljad othrane, vaspitaju i usmere na pravi put, niti šta znači “najlakše ih je roditi”, a znala sam da je moj tata pouzdan čovek na koga svi uvek mogu da računaju, da je tata moje starije sestre naučnik i osobenjak, a tata moje mlađe sestre rok zvezda među tatama, jer je uvek okupljao i animirao klinčuriju i izvodio svašta ludo i zabavno. I da su naše tri majke, sestre lepotice, zbog nečeg stalno besne, nezadovoljne i nedostupne i da jedino možemo da ih obožavamo i očajavamo, proseći mrvice njihove pažnje i naklonosti. Kao neke kraljice su one bile u očima svojih devojčica i svaka od nas je imala svoju omiljenu tetku. Njihova majka, naša nana, bila je Meri Popins baka iz bajke, njeno razumevanje i strpljenje za nas je bilo neiscrpno, a njena iskričava, nesalomiva, borbena i vatrena priroda koja više od svega ceni slobodu i nezavisnost, uticala je na nas jednako kao i cinična i neukroćena silina sirovih emocija naših majki, koje su, u trenucima kad nisu bile razorno nesrećne, bile nasilno presrećne, prepune harizmatične energije kojoj se niste mogli oteti, baš koliko ni deblo bujici koja ga nosi.
Tim ženama nisu trebali muškarci supružnici, nego podanici i obožavaoci, one nisu bile rođene za bračne drugarice, jer su bile glumice, kraljice, ratnice, koje nisu znale šta da rade sa svojim brojnim talentima, sa svojom strašću i težnjama, osim da se otimaju, ritaju, grebu i grizu, jer im je sve smetalo, baš kao što onom rđavom qrcu, koji su često pominjale, smeta dlaka. Besne žene. Nemoćne da prevladaju svoj bes i strah i otkriju svoju moć. Neispunjene i neostvarene, iako su imale sve – muževe koji su ih voleli onako lude, stabilnu materijalnu situaciju, žensku decu da ponesu dalje tu vatru i strast i oživotvore je kroz svoje izbore. Ali to nije bilo dovoljno. Bilo je suviše. Suviše ograničeno i sputavajuće. Muškarci su tražili od njih nemoguće – da skinu krune i budu žene. I zato je sve što su činili za njih bilo nedovoljno.
