Istina je da se ne bih menjala za mlađu verziju sebe. Niti neke druge. Stvarno volim sve što jesam. Tačnije, stvarno sam zavolela sebe. Dug je to proces bio, pun bolnih saznanja i suočavanja, ali i neprocenjivih burlesknih momenata. Sada ima više komedije u mojim životnim lekcijama, a baš odavno nije bilo ni jednog momenta u kome mrzim sebe.
Moja veza sa sobom je kompletna. Biće da je to ona zrela ljubav o kojoj pričaju. I to je za mene vrhunsko postignuće.
Godinama sam se odrastajući osećala neadekvatno, preosetljivo, neprihvaćeno i nevoljeno. Kao žirafa u kokošinjcu (ružno pače je suviše patetično za moj slučaj).
Sve dok sam za dugih godina mladosti očekivala potvrdu, odobravanje i prihvatanje koje dolazi od drugih, bila sam veoma zabrinuta. Jer potvrde koje su dolazile nekako su bile neadekvatne, sirove, neželjene i ničim zaslužene.
Uglavnom na adresu mog tela. Zgodna. Tja. Šta sam ja tu učinila?
I tako sam morala da budem mnogo radikalna. Oblačila sam se kao da izvodim performans – muška pidžama je bila prilično različita od svega što su nosile moje drugarice. A i drugovi. A i moj ćale, pošto sam mu maznula pidžamu. Ponekad sam išla bosa. Čitala sam Kastanedu dok su moji vršnjaci još čitali Momu Kapora. I niko nije mogao da mi podmetne YU grupu kao rokenrol.
Utvrdila da je trojka (sa dvojicom muškaraca) potpuno pornografski doživljaj, kome treba reditelj i organizator, da je seks koji me ne angažuje emotivno, besmislen, da se muškarci još teže snalaze nego ja, držeći se davno prihvaćenih smernica, koje su postale neodržive dobrano pre kraja 20. veka.
Trudeći se da pažnju okoline skrenem sa svog dupeta na sadržaj tada crvenokose glave, istraživala sam, eksperimentisala, oprobavala i iskušavala… Učila sam kroz sebe. I razmišljala da li je moguće učiti od sebe, jer sam iskusila nešto malo od celovitosti bića, većeg od svega što doživljavam kao sebe.
Kad stignete dovde, sigurno se ne biste ni sa kim menjali
Ne bih mogla ništa da shvatim, da nisam bila pametna. Čemu isto ništa nisam doprinela, samo sam koristila ono što imam. Otvorenost i neposrednost sam prilično izgradila, na temelju istinoljubivosti (što je valjda opet genetika, a ne neka specijalna vrlina), a širini duha nisu zasmetala ograničenja sujete i ego tripovi.
Što smatram božijim darom, koliko i mentalnim oboljenjem.
Dakle, uložila sam mladost baš onako kako sam bila sigurna da treba. U življenje, razotkrivanje, spoznaju, u sebe, svoj duh i svoje srce. Saznala sam ko sam i šta mi je posao, čemu težim i kuda idem.
Uklopila sam se, shvativši da možda jesam neadekvatna i preosetljiva žirafa, ali da su drugi većinom glupe, grube i preglasne kokoške.
I sada veoma cenim komplimente upućene mom dupetu. Skoro isto koliko cenim i retke sagovornike koji su izazov mom umu i još ređe gurue od kojih tek imam šta da naučim.
Služim se arogancijom i bezobrazlukom, samo zato što sam dužna da izlajem ono što drugi previđaju, prenebregavaju i prećutkuju.
I tako, zapravo, radim sve isto što i oduvek, samo u sve širim krugovima i sve dubljim zaronima.
Jer sam nekako sve više ono što sam uvek bila i što više starim, više rastem.
Kad prerastem ovo dupe, odoh.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
