Stoti put su se potvrdile najbolje osobine tog momka, ali to nije pomoglo. Nisam ga volela kao kad volite nekog zbog čijih ste najgorih osobina sto puta najebali.
Grozna je ljubav. Opravdava svako sranje, dok istovremeno izmiče svakom opravdanju. Sve što treba znati o ljubavi možete da naučite gledajući Rena i Stimpija. Samo napred:
Pažnja vam je zakucana, faca zgađena, smejete se u očajanju i ne možete da verujete. S vremena na vreme vam dođe da vrištite, a odmah zatim se divite ludilu koje je osmislilo ove raspadajuće neuništive likove. Toliko.
Ko ne zna ljubav, taj ne razume Rena i Stimpija. Sumnjala sam da to nije nikako crtani za decu. Međutim, deca znaju sve o ljubavi.
“Mama, ovaj Ren i Stimpi su nekako odvratni, ali su mnogo smešni.“
Poznajem ja i njegove najgore osobine. I nisu posebno zanimljive. Sitno srce izdajice, nema tu ničeg krvavog. To je onaj koji očajava što njegovu ljubav spaljuju na lomači, ali kad ga pitaju je l’ ima šibice, on izvadi i da im, jer ne voli da laže. I kad sve prođe, on postane uzoran otac i suprug. Samo što nikada ne zaboravlja miris spaljenog mesa i večno žali što stvari nisu ispale drugačije.
Ne bi taj nikada ženi koju voli iščupao srce i pojeo ga, samo zato što ga vara. Civilizovan, tako se to zove danas. Tačno onoliko koliko mu odgovara da ostane po strani od svake drame. Pa i komedije. Nema tu mraka ni za dva tunela. Ali zato su džepovi puni šibica…
“Šta je to seks, mama?“
“To je igra za odrasle.“
“Kako to?“
“Pa tako lepo, vi deca imate igračke, lutke, automobilčiće, kućice, kockice i to vam je zabavno i lepo. Odrasli imaju seks.“
I jeste mi se učinilo da sam se olako izvukla sa tim pitanjem. Samo sam upotrebila onaj recept koji uvek pali: odgovori iskreno, sa puno autoriteta, kao da je stvar sto posto jasna i bespogovorna. Na taj način dati odgovori budu takođe sto posto usvojeni. A posle nekog vremena i plasirani. Uglavnom pravo u glavu. Tako me jednog dana u kući sačekao neverovatan rusvaj – sve stolice i fotelje ispomerane, tepisi nagužvani, sva ćebad i jastuci po podu – prilično sam prepoznala igranje kampovanja, doduše, ali to me nije sprečilo da zavapim, gurajući ulaznim vratima jednu posebno zlu fotelju kojoj otpada točkić:
“Jebote, šta ste ovo uradili?! Sve živo ste isprevrtali, da li ste normalni?! Šta to dođavola, radite???“
“Igramo se mama. Tako se mi igramo. Ti imaš seks.“ Ton neopozivosti stopostotnog odgovora. Zinula sam da nešto kenjam, ali mogla sam samo slatko da se smejem.
A šta ako je moje ograničeno iskustvo ljubavi već prošlo? Gotovo, završeno, potrošeno. Toliko u ovom životu, više sreće sledeći put. Šta onda? Kakvo rasterećenje! Više ne moram da doživljavam muškarce kao potencijalne partnere i uskačem u krevete pitajući se hoće li nam tela reći da smo srodne duše?! Mogu prosto da uskačem u krevete i tamo ne tražim ništa osim krevetskog provoda. Požuda bez dimne zavese traganja za onim pravim. Ljubavni život tela bez ljubavnog života duše. Skroz besmisleno, ali radi. Onog momenta kad sam umesto zastave “tražim ljubav“ istakla zastavu “prihvatam seks“ muškarci su se u rojevima okupili. I čekaju na red. I ne bune se, ima za sve.
Najbolje osobine?
Najgore osobine?
Sve one zbog kojih nekog voliš i gotovo, a neko ti se tek malo više sviđa, a nekog ne možeš očima da gledaš?
Muškarci svih uzrasta i osobina odjednom su mi otkrili prosvetljujuću istinu. Sve te osobine oko kojih mi žene obrazujemo mrežu emocija, spadaju pod jednostavan zajednički imenitelj: Muškarci.
Manje ili više civilizovani, ali uvek nedovoljno. To jest, ako su civilizovani obično su beskrvni ili su prosto zentare, ziheraši i nema reč na Z za pedere (Zadnjeulazni?). Ako su ono baš muškarčine, onda su ubeđeni da je kul što smrde na znoj, ili glasno prde i podriguju u društvu, a ako i nemaju baš mnogo odvratne telesne navike, onda vas u seksu tretiraju tako da se osećate kao prostitutka koja radi za dž i zapitate se da li bi možda trebalo da počnete da naplaćujete… To su oni najgori, što ustvari preziru seks i koje možete da uhvatite na bilo koje romantično sranje koje stvar uzdiže iznad telesnih potreba..
Ako su iole pristojni, onda su, sad svi uglas: OŽENJENI! A takvi su tek muka živa, prosto nikad ih nema, a kad su tu žure jer se kriju i onda morate da nabavite bar nekoliko oženjenih da bi vam se posrećio redovan seks.
Nije dakle, bitno kakvi su, (a posle malo razmišljanja dodaću i –koliko ih je-) bitno je kako se osećam pored njih. Ali to ću da shvatim malo posle, kad me prođe faza bitno je kako se osećam dok je u meni (Ovde baš i nisam za množinu).
Brak redovno predstavlja iskustvo novog kvaliteta života, doživljaj da nešto činiš baš kako treba, kao da sve majke, bake, tetke i uopšte sve žene na svetu klimaju glavama odobravajući čin inicijacije u kolektivno iskustvo. Šta pri tom rade očevi, dede, ujaci i ostali muškarci, totalno ti ne pada na pamet, ali najverovatnije je da su svi pijani.
Razvod može da bude ista vrsta iskustva.
“Zašto si se ti razvela od tate? Baka kaže da si našla momka.“
“Ljubavi, bila sam strašno nesrećna sa tvojim tatom. Mislila sam da ću da umrem ako ostanem u braku, a to što sam našla momka pomoglo mi je da preživim i da donesem odluku.“
“Ali nemoj za njega da se udaš, molim te mama.“
“Ne brini dušo. Iz ove perspektive malo je verovatno da ću se ikada opet udati.“
“A ako se strašno zaljubiš?“
“O, volela bih da se strašno zaljubim, jer ništa nije strašnije od toga i to mogu samo strašno hrabri ljudi.“
“A je l’ ti voliš tatu?“
“Pa on mi je simpatičan i ponekad drag, ali ne volim ga.“
“Ali, mislim, ne mrziš ga?“
“Ne, ne mrzim ga.“
“A kad si se udala? Zašto si se udala?“
“Udala sam se da bih imala sklonište dok rodim decu. Nešto kao da sam neka puma koja je našla pećinu da u njoj očuva mladunce preko zime. Mnogo sam htela da rodim decu.“
Čini mi se da volim muškarce puno više nego ikada ranije. Nekako sam otkrila da oni nisu tu da bi ispunili moje zamisli o ljubavi, strasti i idealnoj vezi. A nekako i kao da sam izgubila sve te zamisli. Mada “izgubila“ nije adekvatan pojam, jer ne osećam nikakav gubitak, a kvalitet novog je prilično upadljiv. Možda sam najzad izašla iz postadolescencije – to je onaj period posle 26-te kad već imate neko iskustvo, neko samopouzdanje i neku ideju o tome šta ćete sa tim i koji traje… pa… dok ne izadjete iz njega. Period dok puni uzvišenih ciljeva i sumanutih očekivanja uranjate u svet muškaraca, besomučno isprobavajući, testirajući i odbacujući probne primerke, u potrazi za onim pravim. Period kad jebanje sa svakim ko vam se i malo dopada nazivate Potragom. I kad jebanje sa onima koji vam se uopšte i ne dopadaju nazivate Davanjem šanse.
Sada je to više Potraga za Šansom za jebanje, ali nije ni sasvim tako, osim što dobro zvuči. Muškarci i ja, sada se puno bolje razumemo. Oni hoće lak seks sa lepom i strasnom ženom, koja lako svršava, smeje se i raduje i dobro se zabavlja. I kad dobiju ni više ni manje nego baš to što su hteli, onda se u njima uzburka nekakvo pradavno nasleđe, pa osim što umeju sasvim ljudski da ti se nađu kad su potrebni, nekako ispadaju i džentlmeni s vremena na vreme.
Za toplinu koju osećam prema muškarcima prilično dugujem svesti da sam se svrstala u noćne more udatih žena, onih istih čiji muževi ponekad požele lak seks sa lepom i strasnom ženom….
Osim što sam sigurna da monogamija nije prirodna, verujem da je muškarcima, kao vrsti biološki nespremnoj da nosi odgovornost za opstanak vrste, neophodno da ih kao muškarce prihvata neka žena sa kojom prosto nemaju problema. A nemati probleme, znači nemati ni najveći deo svega ostalog što čini vezu među ljudima. I tako obostrano zloupotrebljavamo seks da dođemo do zadovoljstva i ostanemo bez problema… O, može. Telesno, rasterećeno, sebično, ciljano i zaokruženo.
Samo što to nema nikakve veze sa Renom i Stimpijem.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
