Roditeljska sebičnost koju prozivam, kad kod imam materijala i prilike (sa iskustvom deteta i roditelja) najbolje se vidi u ogledalu roditeljskog neznanja i neupućenosti u život deteta. Imperativ mudrosti je da roditelj svom detetu mora da bude roditelj, a ne drug i prijatelj, što verovtno podrazumeva postavljanje granica, postavljanje zahteva, sankcionisanje neželjenog ponašanja, nagradu i kaznu. Ok. Znam neke sasvim divne ljude koji vole svoju decu, onako kako je prirodno i koji su sasvim pravi roditelji, kao iz udžbenika o sasvim valjanom roditeljstvu. Oni neguju lične i moralne vrednosti, ispunjavaju obećanja, ne lažu i ne trpe laž, postavljaju granice i zahteve i staraju se da pomognu deci da poštuju te granice i zahteve i da se prema njima orijentišu, nisu ni kruti, ni zadrti, ni nemoderni, staraju se o svojoj deci na najbolji način.
Pa opet, desi se da njihova deca preduzimaju akcije o kojima oni ništa ne znaju, a ja znam. Jer saznam od svoje dece. I da mi njihova deca kažu nemojte da me prodate. I da dođem u situaciju da nekom roditelju kažem neka me slobodno pita, ako hoće da zna nešto što ne zna i da čujem odgovor neka, bolje da ne znam. Što je skroz pošteno od roditelja koji to svesno i glasno kaže. Koliko li roditelja misli isto to, a nikome nije reklo? Ili to oseća, a ne sme ni da pomisli? Dobro, to je strah. Ali to je i sebičnost. Jer ja se bolje osećam, ako ne znam nešto na šta bih morao da odreagujem, da odredim kaznu i da u suštini budem bespomoćan, a kako se oseća dete, koje krije nedozvoljeno ponašanje i vodi dvostruki život, dobrog i poslušnog deteta i mladog anarhiste?
I kad se više bojimo i brinemo kako se mi osećamo povodom nezgodnih tema, pitanja, akcija, dešavanja i njihovih posledica, nego što se brinemo kako se zbog istih tih stvari oseća dete, mi smo prosto naprosto sebični, i zaslužili smo da nam neko to predoči. U svakom zgodnom trenutku. A naročito u nezgodnom.
Roditeljski par češće i lakše nosi taj konformistički stav nego što to čine samohrane majke i retki samohrani očevi.
Volim što sam, od kad sam roditelj, u poziciji da isprozivam roditelje
Singl roditelj je upućeniji na dete, preuzima svu odgovornost i sve roditeljske uloge, a pošto je nemoguće biti i majka i otac, i strogi ocenjivač i uteha, samohrani roditelj se prosto neminovno suočava sa izborom da odbaci sve što dodatno opterećuje i da izabere ono što je najvažnije, a to je da li je njegovo dete ispunjeno i srećno i koliko može u tome da mu pomogne sopstvenim primerom, izborom i načinom života.
Ne kažem da su samohrani roditelji bolji roditelji, ali kažem da su manje sebični, jer imaju tešnju, prisniju i otvoreniju vezu sa detetom, pošto nemaju na koga da prebace odluke i akcije koje su im mrske ili im ne leže.
Bar jedno od moje dvoje dece odlično bi reagovalo na čvrstu ruku i struktuirano vaspitanje uz nagrade i sankcije, ali ja nisam sposobna za to. Ja uskraćujem tom detetu podršku strogoće i umesto toga nudim razumevanje, prihvatanje i slobodu.
Zašto nisam obezbedila neki muški primerak da radi taj posao i pruži mom detetu ono što ja nisam u stanju?
Jer mi je sloboda potrebna da bih bila uopšte živa, a kamoli funkcionalna. Nisam htela da se ugušim u braku da bi moje dete imalo vaspitača kakav mu je potreban i da li sam ja sebična?
Verovatno jesam. Ali ja sam živa i svesna.
A bolesna i pokojna bih džaba bila nesebična.
Osim što imam i drugo dete koje cveta u slobodi.
Grozni su izbori roditeljstva i jedino ih može opravdati njihova težina i puna svest kojom donosimo odluke i preuzimamo odgovornost.
Ja sam roditelj i više volim da znam o svojoj deci, barem onoliko koliko znam o sebi.
I svakog dana sve više saznajem.
I uopšte mi nije lako.
I ne bih se menjala ni sa jednim roditeljskim parom koji poznajem.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
