Neki ljudi veruju da je ljubav ono što osećaju i oni tako žive svoje ljubavi. Impulsivno, dramatično, strastveno. Kao da ne shvataju da osećanja uglavnom prave sranja, ako im se prepustiš bez imalo discipline, namere i odluke. Jedno je uvažavati svoja osećanja, poznavati ih, prihvatati i vrednovati, a drugo maltretirati svojim osećanjima one na koje se ta osećanja odnose. Ali to valjda svako mora da shvati sam, na najbolniji način. Ili ne mora. Za neke ljude, ljubav je ponavljanje bolnih i povređujućih situacija, jer samo kroz bol osećaju najdublje. Istina je da bol dopire tamo gde mudrost stiže sa zakašnjenjem, kroz uviđanje, gubitak, kajanje. Bol i tuga dosežu do središta bića.
Ne potcenjujem bol, strast i dramu, nikako. Ali ne verujem da je to ljubav. Za mene, ljubav znači spremnost da se ostane, da se ne ustukne i ne odustane, kad postane previše dramatično i bolno. Onaj ko odlazi kad mu je srce slomljeno, tražeći isceljenje u samopoštovanju, možda je razuman, ali je kukavica. Onaj ko odlazi jer mu je napukla sujeta, jer mu je ego suviše sitan za monumentalne zahteve ljubavi, možda je kukavica, ali je zato izdajica.
Ono najstrašnije što ljubav traži od tebe je da budeš tu. Da podneseš, da shvatiš, da oprostiš, da nastaviš dalje i opet pronađeš radost, poverenje, mir. A to je često teže nego najteži viteški zadatak pronalaženja zlatnog jajeta u srcu aždaje, koje čak i nije u aždaji (koja živi preko sedam mora i gora, brda i dolina i kad izađe pred svoju pećinu i pogleda oko sebe, kaže „čoveče, gde ja živim?!“) nego u nekoj neuhvatljivoj ptičurini koja te voza i kad preveslaš svih sedam mora i prebauljaš sve te gore i noćne more…
