Žene masovno čeznu za sigurnošću u emotivnom odnosu, muškarci teže da ženi pruže sigurnost, jer to valjda spada u definiciju muževnosti, ljudi se ubiše da se osiguraju u svim oblastima života – onolika osiguravajuća društva zarađuju prodajući nam naš sopstveni strah. Pare za crne dane, kuće i stanovi da ih deca naslede, da im osiguramo budućnost, penzija da nam osigura starost. Pffff! Tripujemo žestoko, trista na sat. Sigurnost ne postoji, osim kao ideja da smo uradili sve što smo mogli, pa sad možemo da budemo mirni.
Mislim, ja mislim tako. Zapravo i ne mislim, samo rezonujem, ono, bavim se čistom logikom, gledajući svet oko sebe. Brak, potpis, deca, kuća, solidnost za sve pare. I onda se on pokaže kao preljubnik i ženskaroš, ili postane alkoholičar (ili i jedno i drugo) ili je sasvim nesposoban da preuzme odgovornost za brak i porodicu i prestaneš da ga ceniš kao muškraca i partnera i zaključiš da ti je lakše bez njega i da ti ne treba balast, kad već imaš decu, kuću, kredite i sve ostalo na svojim leđima. Ili se razboli i umre. Ili pogine. A verovala ili ne, to je ono na šta si pristala, kad si potpisala papir, ili kad si uopšte ušla u odnos i svoj život i sudbinu pomešala sa nekim. Samo što si ti mislila da potpisuješ neku garanciju sigurnosti, da pečatiraš svoju potrebu i obezbeđuješ svoj mir.
