A što onda tako ne razmišljamo sada, u ovom trenutku?
Što, na primer, ne možeš da se opustiš kad te pritisne emotivni prtljag (toksični otpad generacijskog nasleđa) i pomisliš da si ti možda pra-pra-pra potomak nekoga ko je počeo taj teret da pakuje, ostavljajući ga budućim generacijama da se sa njime izbore, da razreše enigme porodičnog reda ljubavi, naslednih bolesti, karmičkih dugova…? Jer, možda je red na tebe. Da razmrsiš čvorove koje ti je genetika prosledila, na fizičkom, emotivnom, mentalnom i energetskom nivou. Jer, možda baš ti to možeš, sada.
Ja radim baš to. Zato valjda i ne tripujem na sigurnost. Sigurna sam jedino u sebe. Sigurno znam kad nešto mogu, a kad ne mogu. Valjda mi zato često govore da sam hrabra, da sam nezavisna, da ne jebem živu silu. Što uopšte nisu neki komplimenti. Samo se ne osećam ugroženo i ne plašim se mnogo i često (iako se plašim koječega), samo sam sigurna da sam to ja sto posto, u svakom trenutku i da ako ja nešto nisam mogla sa tim što jesam, onda jbg, nisam. A živa sila je jaka u meni, toliko da sam najsigurnija tamo gde znam da sve zavisi samo od mene. I to nije nikakva moć, to je bre, čist rezon.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Aleksina Đorđević
