Teško je biti “stara škola” u vreme trendova, tutorijala i brendova, vlogova i vebinara. Pre svega, stara škola gavarit pa ruski, pa se spika sa savremenim svetom malo gubi u prevodu. To je, znate, asocijacija na film “Izgubljeni u prevodu”, u maniru stare škole, koja podrazumeva da kulturan svet ima zajedničke asocijacije. Ali i pojam kulture je silno uznapredovao, pa tako postoji i kultura šminkanja, koja je uvek i postojala, samo sada prednjači u odnosu na svaki drugi oblik kulture, čije se poznavanje i praktikovanje očekuje od savremenih devojaka.
Svaka nepismena klinka ume da se našminka bolje od mene, da koristi sve one mazalice i četkice i da ih nazove pravim imenima (engleskim), koje ja još i razumem, a ni jedna ne razume kad opsujem na ruskom “k čjortu” i tvoj hajlajter i “pašla na huj” s konturisanjem, nikad ga neću savladati!
Ovo prvo vam je “dođavola”, a ovo drugo neka ostane izgubljeno u prevodu, jer ne priliči staroj školi da tera u racku mlađane trendseterke. Opsujem ja i na srpskom i to decu rođenu, uglavnom u stilu “je.em ti mater onu šašavu” i “ko te razmazi toliko, ..čka mu materina” i svima smešno. U svoju odbranu imam da potegnem svesno roditeljstvo i činjenicu da su pametni ljudi koji psuju slobodniji i raterećeniji od pametnih koji ne psuju, a to verovatno znači i da su pametniji na emotivnom nivou. Silni tekstovi (i neki moji) govore o tome kako je psovanje odlika superiorne inteligencije, molim lepo.
