A može i obrnuto – šta si spreman da zbog mene učiniš za sebe? I oba pitanja su nezgodna i provokativna i teško je na njih dobiti iskren odgovor. Jer to su pitanja „da li me voliš?“ i „da li voliš sebe?“ na koja i sami sebi nerado odgovaramo iskreno. Kad kažeš „da“ to nije odgovor, ili bar nije ceo odgovor. Zato što ono što činiš tačno pokazuje kolika je tvoja ljubav, a ta količina često jedva opravdava potvrdan odgovor, odnosno, pokriva ga samo delimično.
Šta si spreman, dušo, da učiniš za mene? Tvoja spremnost pokazuje tačan nivo tvoje ljubavi. A ako misliš da je to ljubav prema meni, u zabludi si, to je tvoja ljubav prema sebi.
Kad voliš sebe, poštuješ svoje veze i odnose, jer ceniš, vrednuješ, poštuješ svoj izbor, svoja osećanja, a sve ono što ulažeš u odnos koji ceniš, čin je samoljubavi i samopoštovanja.
Zato, kad lažeš mene, obezvređuješ sebe. Kad si sebičan i ne daš mi ono što želim i tražim, daleko si od ljubavi onoliko koliko si blizu strahu. Strah da ćeš biti opljačkan, da ako daš meni, nećeš imati za sebe – a ja tražim takve stvari koje ti oduzimaju lažnu predstavu o sebi, koje zahtevaju da se ogoliš, ali ne onako kako si navikao, da ostaneš ranjiv, a da se ne uvrediš, a to je teško. Jer ti voliš predstavu o tome kako deluješ kao muškarac, više nego što voliš da budeš muškarac. Ne voliš dete u sebi, jer ga niko i nije voleo i zato se držiš onoga što si o sebi smislio, jer to je sigurno bolje od onog autentično detinjeg, koje sigurno ništa nije valjalo, jer ga niko nije voleo. Toliko o sigurnosti, koja proističe iz nesigurnosti, iz neljubavi, neprihvatanja sebe, neproživljenih i neshvaćenih bolova i povreda.
