Kad sam bila klinka gutala sam savetodavne rubrike u ženskim časopisima od autoriteta. Tu su neki stručnjaci, psiholozi, davali savete i predloge kako da reše probleme nekim nepoznatim ljudima potpisanim šiframa ispod simpatičnih, naivnih ili veoma potresnih pisama. Neki odgovori su mi delovali razumno, neki su mi se sviđali, a neki uopšte ne. Ličili su mi na moralisanja na koje neko stručan nema pravo. Mislila sam da oni koji daju savete imaju zadatak da nepirstrasno razmotre nečiji problem, a takođe i da pokušaju da zamisle kako bi njima bilo da se nalaze situaciji iz izloženog problema. Da saosećaju i da razumeju. Da razumeju bolje i više od onog ko je u problemu, da sagledavaju šire i dublje zahvaljujući saosećanju. Da daju savete koji stvarno mogu da pomognu. Da kažu ljudima nešto kao, dešava vam se to i to, verovatno zbog toga i toga i treba da uradite ovo i da očekujete da se desi to, a zatim da nastavite ovako ili da pokušate onako.
Mislila sam da oni koji traže pomoć drage Savete žele da im ona kaže šta da rade. Ali ti odgovori nikad nisu bili takvi. Kasnije sam razumela da se stručnjaci dobro paze toga da nekome govore šta da radi. Jer onda preuzimaju odgovornost za dela onoga ko, izgleda, treba sam da reši svoje probleme. Još kasnije naučila sam da je nemoguće pomoći savetom onome ko ne prihvata savete, nego samo želi da priča o svojim problemima i da sam sebi izgleda kao neko ko nešto čini za sebe. A još kasnije saznala sam koliko su ljudi zatvoreni, odsečeni od sopstvenih osećanja, koliko se plaše, koliko ne razumeju sami sebe i koliko je njihova spremnost da sebi pomognu ograničena na “ti mi reci šta da radim i ja ću to da uradim, a ako ne uspe, ti si kriv”. Tako nekako.
Mrzim da dajem savete. Ali moje pisanje o onome što razumem i doživljavam, što je za mene istina koju sam pronašla u onim dubinama i širinama za koje sam ubeđena da ih moraju posedovati oni koji su sposobni da pomognu drugima, glatko me smestilo među drage Savete. I ko mi je kriv? Prva sam počela. Nepoznati ljudi pišu mi i pitaju za savet. I ja ne oklevam. Radim ono što psiholozi ne rade. Dajem savete, kad mislim da tačno razumem pitanje. Ne osećam se kao da preuzimam nečiju odgovornost. Mislim da je svako odgovoran za sebe, naročito onda kad traži neku vrstu pomoći, neki odgovor i predlog o tome šta da čini. Ne znam da li moji saveti nekome pomažu. Ali sigurna sam da onaj ko se možda zaglavio u nekoj mračnoj tački i traži osvetljenje svog problema iz nekog drugog ugla, može da uradi neke konstruktivne i pametne stvari, ako pogleda stvari onako kako ih vidi neko nepristrasan.
Sve istine koje nam izmiču, uglavnom su bolno jednostavne, a mi nismo uvek spremni da podnesemo tu bol. Ponekad nam je potrebno da nas neko samo razume, a ponekad nam treba da nam neko kome verujemo kaže kako smo totalno pogrešili.
Šta vi mislite o tome, drage Savete?
ZANIMLJIVO:
Striptiz za pismene: Uh, šta sve nisam rekla!
Striptiz za pismene: Nekad sam živela, a sad pripovedam
Ostale tekstove iz ove rubrike možete pročitati ovde.
