Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Oni su civilizovan par. Ne vrište i ne gađaju se predmetima kad su besni, ne prave scene, ne napušavaju jedno drugo kad im se digne poklopac. Pa gde im, onda, izlazi para? Ona flertuje sa svima i kupi sebi još jedne cipele i još jednu tašnu, ako je baš mnogo besna, a on postaje pravi neprijatelj – hladno ljubazan i na usluzi, a uveče zaspi pre nje i okrene joj leđa. I tako nedelju dana. Mesec. Dva. Broj cipela i tašni se utrostručio, sve njene prijateljice ga već mrze i savetuju joj da prihvati bar jednu od pet otvorenih opcija za kres varijantu – pa sa onim najslađim bre! Pa šta ako je švalerčina, baš ti to i treba. Jeste, onaj Igor deluje malo stabilnije i nekako više uliva poverenje, ali breee! Spuštena ramena, stomak, nije taj za kombinaciju, taj je za momka.
Čujemo li se?
Ona je očajna. Dečko joj ne da. Kažnjava je.
Koliko pamtim, nedavanje je bila primarna, osnovna i ultimativna ženska metoda ucenjivanja i kažnjavanja. U prošlom veku. Na razmeni stoleća nekako smo razmenili i hipoteke na temelje međupolne gerile. Žene će posegnuti za švaleracijom iz osvete lakše i češće nego ikad, muškarci će se časkom nadrndati toliko da ili neće ni da vas pipnu, ili će odjednom početi da pate od prevremene ejakulacije, zbog čega će biti toliko nesrećni, da neće moći da vam priušte ni neki alternativni orgazam.
Pičke. I one, i oni. To je odlika gerilskog rata među polovima u 21. veku. Svi su postali pičke. Niko nema muda da kaže “jebote, grozno se osećam kad to radiš, možeš li, molim te, to da ne radiš? Možeš li da se potrudiš zbog mene? I šta ja mogu da učinim za tebe, reci, šta je to što ti stvarno smeta, daću sve od sebe da se korigujem”. Ako su hrabri, a hrabrost je neophodna da bi bili pošteni, muškarac i žena će razmotriti opcije. Pokušaće. Čak i sasvim bizarne i nemoguće stvari.
On će, recimo, pokušati da drži zakopčan šlic. Ako ipak ne bude mogao, ona će pokušati da mu oprosti i da to prihvati. Ona će pokušati da ne troši nekontrolisane svote novca na cipele i tašne i da mu ne prigovara što nije više od akcije, što ne grize i ne bori se, kao što ona misli da bi on mogao. On će pokušati da bude malo inventivniji. Ona će pokušati da proguta spermu, jer njemu to tako kompletira doživljaj, on će nastojati da primeti kako se baš posebno doterala i kako je smelo i uspešno sklopila boje. Ona će smršati deset kila, on će se ujesti za jezik svaki put kad bude hteo da prokomentariše kako joj ništa ne bi falilo da skine bar još pet. Pokušaće da gledaju lepotu jedno u drugom. Pokušaće da komuniciraju sa dubljih nivoa bića, odande gde su povezani u ljubavi i pripadnosti. Oni će ponekad uspeti u svojim pokušajima, a često će neslavno propasti. Tu nastupa momenat kad ljubav boli. A taj bol sadrži najljuću ljubomoru, najčemernije ogorčenje, najkiseliji prezir, najcrveniji bes i najcrnju depresiju. I to sve zajedno.
Šta onda rade hrabri i pošteni? Pizde, brate, isto k’o i svi ostali. Ali pizde tako da vidite koliko su povređeni, koliko su besni, koliko im je stalo. Viču, psuju, gađaju koječime. Plaču, jecaju, optužuju, proklinju. Pokazuju svoju nemoć i ranjivost. Dozvoljavaju partneru da vidi kakvu moć ima. Šta radi onaj ko je zajebao? Sluša, i prima, i gleda, i oseća se jebeno krivim. Moli za oproštaj, obećava, pokušava da uteši. Izložen i suočen sa cunamijem, stoji i ne odstupa, sve vreme nudeći pokajanje, toplinu i zagrljaj. Dramljenje? Primitivizam? Da, kod dramosera i primitivaca. Kod nas posvećenih, to je samo jedan od načina da se ponese odgovornost i suoči sa posledicama sopstvenih izbora. Jer za ljubav su potrebna muda. I nije dovoljan samo jedan par.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
