Toliko dobro poznajem taj osećaj. Sto puta me porazio. A uvek proradi kad mi se neko dopadne. I pošto znam koliko sam sklona da precenjujem muškarce i da u njima vidim veličanstvenost i posebnost koja negde čuči zakržljala, utučena i retardirana, posle prve navale topline i oduševljenja, povučem se i zapitam – a gde je ovde zajeb?
Ne tražim zajeb zato što sam baksuz, nego zato što hoću tačno da znam sa čim imam posla. Hoću da znam da li on zna u čemu je njegov zajeb i hoću da vidim da li mogu to da prihvatim.
Svako je negde zajeban. I svako ima nepodnošljive mane. I sve je to prihvatljivo, ako je prihvatljivo.
Ježim se od serbstva i hristijanstva, ali prihvatiću to kao njegov duhovni put i način, ako mi pokaže čemu ga je to naučilo, kako je razvio svoje potencijale, dosegao svoje biće i proširio svoje granice.
Nemam predrasude prema vrsti duhovnosti. Jer je bitno da ona radi. Uopšte nije važno da li je religiozna, samonikla, alternativna, kombinovana, nije važno. Važna je samo istina do koje dolaziš bilo kojim putem. Istina koju znaš o sebi. I koju si spreman da pokažeš drugome, bez stida i oklevanja.
I kad se otvorim da sagledam drugo ljudsko biće, ono koje se nalazi u muškarcu koji ima moju pažnju, ja ne razmišljam. Ne zaključujem, ne kalkulišem. Samo osećam.
I onda osetim i to tamno mesto, puno čvorova i oštrih ivica, korova i nataloženog đubreta. I reagujem. Pitam da li se zbog toga osećaš tako. Nekad se desi da se muškarac trgne i pogleda me iznenađeno. I ne pokušava da me ubedi da ga nisam pročitala.
Češće se desi da mi kažu nisi u pravu.
O, toliko bih volela da nisam, kažem ja. Jer znam da jesam.
Kad ništa ne mislim, ne mogu ni da pogrešim
Ne, ne, to što misliš nije tačno, kažu oni.
O, ali ja ne mislim. Ja osećam. Tu nema netačnog. Možda nisam baš precizno protumačila to što sam osetila, ali to bi bilo prvi put. I mnogo bih volela da bar malo nisam u pravu.
Dozvolim da me ubede. Ne želim da prodirem tamo gde neko neće da me pusti ili gde ni sam ne želi da dopre. Poštujem ubeđenje. I ubeđivanje. I onda zaboravim. Prođe neko vreme. Pa se taj neko pojavi i u obnovljenoj bliskosti kaže mi da sam sve vreme bila u pravu. Uh, kako mrzim to da čujem.
U nekim situacijama, kad čistim osećajem otkrijem nešto što oni smatraju tajnom, pitaju me kako si znala, neko ti je rek’o, ko ti je rek’o?
Ama niko mi nije rekao. Pristala sam da me ubediš, poverovala sam ti na intelektualnom nivou, na nivou prava da se štiti ego, privatnost, tajnovitost, ranjivost. Samo sam i dalje znala istinu.
Ali kako si mogla da znaš?
Ma nemam pojma. Samo znam da kad nešto znam, onda znam.
I mrzim što sam u pravu. To prosto nije fer. Ko se neće prepasti i pokušati da se zaštiti od nekog ko im čita srce, i to ono što piše sitnim slovima i što ni sami ne žele da pročitaju?
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možeš pročitati ovde.
