Razni mudraci i gurui slažu se u postavci ispoljenog i neispoljenog – sve što je vidljivo i materijalizovano ima svoju nevidljivu i nematerijalizovanu stranu. To je valjda kao kad o nekome, ko stalno pravi sranja, sukobljava se sa ljudima, ima nasilničke i prevarantske ispade, kažemo, ma nije on loš u suštini. Ima dobru dušu. Samo što dobra duša ne opravdava zločesto ponašanje. Uostalom, ničija duša nije zla. Zao je ego i sile koje kroz njega dominiraju. Loš čovek ume da bude dobar, kad mu tako odgovara. Dobar čovek jedino ume da bude budala, iako mu to uopšte ne odgovara. Kad sretnete plemenitog čoveka, koji baš ume da bude razbojnik, ako je to adekvatan odgovor na situaciju, sreli ste mudraca i gurua.
Površnost u međusobnim odnosima navodi nas da vidimo samo ono što se dominantno ispoljava. Ljudi umeju da budu brutalno površni. Dežurnoj ludi čiji je dominantan oblik ponašanja zabavljanje i zasmejavanje okoline, nije dozvoljeno da bude tužan, povučen i mrzovoljan. Lažovu se ne veruje kad se nađe u stanju istine. Otkačen ne može da bude normalan. Bičevi očekivanja su uvek spremni da nas ošinu i vrate u kolosek.
Da li su ovo crne pruge na belom ili bele na crnom? Odgovor je da
Socijalne uloge su šizofreno tesne. Ne dopuštaju nam da se suočavamo sa svojim neispoljenim potencijalima, mrakovima i sunovratima. Sputavaju paradoks po svaku cenu. Jer se brutalna površnost boji apsurda. Strahuje da će ona ispasti neadekvatna, glupa, besmislena i nepotrebna, ako se slepo ne pridržava koncepta ili-ili. Dobro, loše. Poželjno, nepoželjno. Prihvatljivo, neprihvatljivo.
Ali, ako mene pitate da li sam luda ili normalna, odgovor je da. Ako ste već dovoljno kočoperni da postavite takvo pitanje, sva je prilika da ćete odgovor razumeti i slatko se smejati. Ako ste međutim, zabidžili, pa pitate dalje, kako možeš da budeš i luda i normalana, odgovor je u izvrtanju pitanja – a kako ti ne možeš?
Ako sam nenormalna, nisam nemoralna, odgovorih nedavno na jedan pokušaj kanonizovanja mog apsurdnog ispoljavanja jastva.
Uvek sam znala da je moj posao spajanje nespojivog. Iznošenje istine paradoksa na svetlost, izlaganje proceni i osudi. Samo, sada znam da to nije samo moj posao, nego svačiji.
Jer kako možete da živite u telu, a da ne ispoljite duh?
Kako možete prezirati telesnost, ako vam ona omogućava da ispoljite duh?
Kako možete uzdizati duh, ako ne udišete dah?
Kako možete voditi ljubav, ako ste ograničili seksualnost?
Kako možete da volite, ako umirete od straha?
Kako možete razumeti ljubav, ako dajete prednost razumu nad srcem?
Kako možete tvrditi da ste normalni, ako niste srećni?
Kako možete ne biti ludi, ako poznajete strast?
Kako možete biti ljudi, ako ste okovali divljaka u sebi, izgladneli ga i kultivisali?
Kako možete biti dobri, ako ne znate na koliko zla ste spremni?
Kako možete dotaći nebo, ako ne dotaknete dno?
Čovek je deo svega. I sve je deo čoveka. Moja verzija čuvenog “čovek sam i ništa ljudsko mi nije strano” glasi “čovek sam i ništa božansko nije mi strano”.
Ne morate verovati u ljude, da biste znali da ste čovek. Ne morate verovati u Boga, da biste znali da postoji. Možete bez ograničenja verovati jedino u beskrajno saznavanje.
Teško je suočiti se sa svojom senkom. Jednako je teško priznati sebi da ništa nije toliko teško. Najteže je uraditi ono najlakše.
Biti sve što jesi.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
