Uvek ima nekog ko zna kako se to radi. Ne mogu da izbrojim koliko puta sam čula tu sentencu, a ne mogu da se setim da sam je ikada izgovorila. Valjda zato što ja nikad nisam ta koja zna kako se to radi.
A šta je uopšte to?
O, pa sve one rađevine u kojima vi nekog zeznete na finjaka, okoristite se, zapušite svima usta i prosperirate dok se ostali češkaju.
Ljudi koji znaju kako se to radi umeju svaku situaciju da upotrebe u svoju korist.
Većinom tako što bezobrazno pregaze svakog ko im se nađe na putu.
Hvale vredna veština, a možda i talenat, trebalo bi da se predaje u školama umesto građanskog vaspitanja.
Arogancija, hladnokrvnost, beskrupuloznost, lukavstvo i običan bezobrazluk, sve u pravim razmerama (sto prema sto) – ali, nije dovoljno biti seljak, treba i tačno da znaš šta hoćeš, a to je već viši nivo.
Za razliku od seljačkog, postoji i gospodski tako se to radi recept, koji se ni po čemu ne razlikuje od seljačkog, osim što deluje kul.
Kao i u svakom zanatu i umetnosti i ovde postoje oni kojima se možete diviti i možda pokušati da nešto naučite.
To su virtuozi, koji su u stanju da budu potpune ajkule, ali strogo profesionalno, i koji ne zloupotrebljavaju dobrotu i poverenje ljudi sa kojima rade i sa kojima se druže.
Oni su toliko iznad prosečnog sveta da im je gledanje odozgo dalo persepektivu u kojoj je sve prosto.
Neki su ljudi bubašvabe i treba ih zgaziti ako su se razmileli po vašoj kuhinji.
Neki su vaši prijatelji i čak i ako su bubašvabe, nećete dozvoliti nikome da ih gazi.
Neki su korisni i treba ih negovati, iako su možda bubašvabe.
Neki su opasni. Ako vam se ispreče na putu, samo treba da budete opasniji.
Neki su dobri, plemeniti, otvoreni, iskreni, lojalni, posvećeni, pa ih nećete zgaziti čak i ako ih uopšte ne volite i ako vam se nađu na putu. Njima ćete ukazati na svoje viđenje i zamoliti ih da se pomere. Takvi su u stanju i da shvate i da poštuju to što ih tretirate kao ljude, a ne kao bubašvabe i njih prosto nije potrebno gaziti.
Kad se stvarno naljutim, pa kad skinem rukavice
A zvuči kao da znam kako se to radi?
Ma pojma nemam, ali posmatrala sam najbolje.
Ne mogu da kažem učila sam od najboljih, jer još ništa nisam naučila, osim teorije.
I da prepoznam u koju grupu spadam.
Ali kad me seljački nagazi seljak koji me tretira kao bubašvabu, iako nema organ za percepciju kojom bi razlikovao ljudskost od bubašvabosti, počela sam da se ljutim. To je dobro. Celog života me bilo sramota kad se to dešava – ne zato što to dozvoljavam, nego zato što moram da svedočim i da iznesem svedočenje kad me prozovu. Jeste, neki ljudi su bubašvabe, ali veoma krupne, sposobne da gaze po ljudima. Svoju vrstu zakače tu i tamo, prosto, imaju iste metode pa se prepoznaju, a ponekad se i uortače.
E, to me sad prođe vrlo brzo. Taj osećaj da me blam što se ljudsko biće, odnosno biće sa svim potencijalima ljudskosti srozava na tako bedan, očigledan i sramotan način.
Sad se naljutim.
Možda ne uzvratim gaženje, ali kažem šta mislim. Glasno. Ne verujem da uspevam da im bude neprijatno, jer za to je potreban obraz, a obrazi su… svojstveni ljudima.
Oh, ambicija mi je da usavršim glasnogovorništvo, a znaću da sam dobra kad neko prokomentariše tako se to radi.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
