Pre pet godina bio si mi potreban. Učinio si da osećam olakšanje što si tu u situacijama sa kojima ne znam kako bih se izborila, da nisi. A vrlo često te nije bilo i onda sam ipak izlazila na kraj sa svim situacijama. Hmm… Sad se pitam, da li su se te situacije u kojima si bio moj junak kreirale samo zato da mogu da te vidim očima potrebe?
Da bih se suočila sa onim mestom u sebi koje toleriše, dozvoljava, prihvata prisustvo i odsustvo jednako, kome su ljubomora i posesivnost strani, jer svako treba da čini ono što može i što treba za sebe. Onim mestom koje za mene predstavlja slobodu. Sa koga mogu da gledam svoju decu kako se otiskuju u sopstvenu slobodu, a da nijednom ne zadrhtim. Na kome uvek znam na čemu sam, sama sa sobom, radoznala čak i kad treba da saznam nešto što mi se uopšte neće dopasti. Kome se uvek vraćam, samo da bih uvidela da ga nikada nisam ni napuštala, da je moje mesto netaknuto i da ga niko nije naselio.
To mesto je izraslo iz mog dečijeg sveta u kome sam bila potpuno, blaženo, beskrajno zadovoljna. Uvek sama, igrala sam se u tišini, nikome ne smetajući i nikome ne dozvoljavajući da zna šta se dešava unutra. Moja igra, moja stvar, mislila sam. I bivala veoma iznenađena kad mi otac donese ogromnu debelu knjigu, punu neispisanih, čistih stranica, nacrtane princeze, izrezbarenu kutiju za nakit – jer nisam očekivala da on primećuje vibracije mog sveta. Ali on je gledao i primećivao. Ništa nije pitao. Samo je u tišini umeo da me obraduje više nego iko ikada.
Ali tata se podrazumevao. Nisam znala da mi je potreban, zato što je uvek bio tu. Pa tako, nikad nisam dovela u pitanje nedostupnost svog mesta slobode, čijem očuvanju je moj otac doprineo sa toliko nenametljive osećajnosti.
A onda si ti počeo da se pojavljuješ i da nestaješ. I da uvek budeš potreban kad si tu. Da preuzmeš, podupreš, dodaš, prihvatiš, da uradiš sve što treba, bez pitanja, dovoljno tiho. Tako da prepoznam taj osećaj, tu intervenciju, to prisustvo.
Strašno je bilo kad sam prvi put shvatila da si mi potreban. I da to verovatno znači da mi budeš dostupan uvek. Da budeš tu. Da ne nestaješ. To me toliko potreslo, pomislila sam da treba da dam svoju slobodu, ako prihvatim sugestije potrebe. Mnogo sam strepela, dok nisi počeo više da nestaješ, nego da se pojavljuješ. Dok nisu počeli da se pojavljuju neki drugi pojavljivači, poslanici sile koje se iznenada pojavljuje i rešava stvari.
Dok nisu nestali. Dok me nije prošlo, to da mi trebaš.
Ne trebaš mi. Ali to je možda samo zato što se ne pojavljuješ.
Moj usamljeni, tihi svet se razvio, proširio i obuhvatio moja suštinska interesovanja, moje izvore energije, moju ljubav i posvećenost. Niko ne dolazi u tišini sa savršenim poklonima iznenađenja, koji pripadaju mom svetu kao što zvezde pripadaju nebu. A ono što me iznenađuje na isti način kao oni pokloni – ćuđenje, zahvalnost, čista sreća – jeste istovetnost onog dečijeg blaženstva, kad je svet bio mali i izolovan u mojoj glavi.
Ti mi malo trebaš, pa mi ne trebaš, a možda ćeš mi opet zatrebati. Ne brinem se. Potreba me više ne uznemirava, jer i za nju ima mesta, ako se pojavi.
