Pomenut tekst o starcima nalazi se ovde
“Gadna baba rasteš“, čula sam puno puta od svojih roditelja dok su bili nešto mlađi nego ja sada, a ja nešto starija nego moja deca. Sigurna sam da je to bila koliko uvreda, toliko i izraz nemoći, jer se izreka ponavljala u situacijama kada “nisu mogli da izađu sa mnom na kraj“, odnosno kad sam tačno znala šta hoću i bila spremna da pružam otpor zauvek.
Decenije su se nanizale sumanutom brzinom i moji roditelji su sada baba i deda, penzioneri, treće doba, a ja sam u uzrastu koji se varljivo naziva najboljim godinama, ali sam zapravo nadomak bapskog, jer će se decenije izređati uvredljivo brzo, kako to već biva, kad vam površni zahtevi života izmiču tepih pod nogama, dok pokušavate da poskočite i uhvatite ono suštinsko.
I dokle smo stigli?
Ne znam da li je neko mojim matorcima prognozirao u koliko će gadne babe i dede izrasti, ali znam da me jezivo plaši mogućnost da prosto ne postoji neka druga starost osim gadne i da će me pojesti, šta god ja učinila da ne budem gadna baba.
Gledam oko sebe i slušam druge ženske priče o babama i dedama i čuvanju dece, o pomoću koju moraju da traže i prime od svojih roditelja da bi “izašli na kraj” sa sopstvenom porodicom, o bolesti, starosti i umiranju.
O, svi starci su gadni, kažu.
Nisu bili takvi kad sam ja bila mala, do đavola!
Ali, to su neki dragi pokojnici, a ovi naši, još nekako živi? Po čemu će ih naša deca pamtiti? Bojim se, po sebičnosti, osudama i zadrtosti. Po strahu da će sve biti sve gore, jer je vreme kome su se nadali da će doneti nešto bolje odavno prošlo i jer već dugo gledaju kako ništa vremenom ne biva bolje. Uostalom, lakše je ljutiti se zbog svega sve goreg oko nas, tako nikad ne primetimo koliko smo mi sami vremenom… sve gori.
Takvo je vreme. Ili su takvi ljudi? Možda tek svaka druga generacija matoraca uspe nešto da pruži svojim unucima, a moja deca i deca mnoooogih žena koje znam prosto nisu na redu?
Ali, ja sam na redu. Ja sam sledeća generacija baba.
S obzirom na to koliko se stresno, bolesno i naopako živi, a bogami i s obzirom na broj mojih prijatelja i poznanika koji su umrli mladi od kojekakvih modernih bolesti i ostavili decu da rastu kako mogu i moraju, pored objektivnog pitanja hoću li uopšte doživeti da budem baba (moji se roditelji nisu pitali, pouzdano znam – u vreme njihove mladosti računalo se na zasluženu starost), pitam se i hoću li uopšte ičemu i ikome služiti, kad me život potroši, hoću li zadržati lucidnost i fizičku sposobnost, makar delimično?
Gledam i slušam i stalno se preispitujem: koliko sam subjektivna, koliko ogorčena, koliko nemoćna? Koliko tvrdoglava, okorela u svojim stavovima, uvredljiva, ubeđena da sam centar razumnog svemira?
Koliko sam slična svojoj majci?
Ne želim da budem gadna baba, ali to sigurno nije želela ni moja majka. Ni sve druge majke, kad su bile u našim godinama i borile se sa svojim majkama i svekrvama na koje su bile upućene, bilo da su morale da traže pomoć koja im treba, a prime onakvu kakva se nudi, bilo da su samo trpele, jer životni aranžman nije mogao biti udobniji i komotniji.
Želim da budem baba kao moja nana, koja je svu unučad okupljala i vodala kojekuda, kod koje smo naučili da plivamo u reci, jedemo zdrave zelene bućkuriše i beremo kantarion, pored koje smo doživeli prirodu i osetili slobodu, čije su posledice nesagledive do danas. Naime, kad kao dete upoznate prirodu u kombinaciji sa slobodom, onda čitavog života čeznete da postignete to stanje i taj osećaj, a čitav život vas u tome neprekidno obuzdava. I onda porastete u buntovnike i maštare, sposobne da u srce prime svemir neba i malih buba, koji koriste svaku priliku da se poskidaju na suncu i poskaču u vodu…
A ko će mojoj deci to da pokaže? Oni nemaju nanu. Oni imaju razvedene roditelje i razvedene babe i dede, koji brinu o svojim bolestima, potrebama, zahtevima, strepnjama…
Ja glumim svoju nanu svojoj deci, kad god stignem, ali nisam odgovarajućeg uzrasta i ne stižem dovoljno često, jer moram da glumim i oca i učiteljicu i vozača i policajca, mislim, jedva stižem da dovoljno često budem majka i… Uh, pitam se, da li je to dovoljno često?
Međutim, godine se zaleću u mene poput odbranjenih golova, pune su mi ruke šarenih lopti… I zato:
Hoću li doživeti da poklanjam slobodu i prirodu deci svoje dece?
Želim. Neko treba da nasledi nanu, fer je.
Ali, koliko gadna baba rastem?
A opet, nekako zanam… Neko ko je svakog leta svog detinjstva toliko malo provodio na tlu, satima sedeći na kajsiji, sa jastučetom, da ono račvasto mesto na granama bude udobno i knjigom, da usmeri misli, maštu i dušu još dalje iznad zemlje, prosto ne može da bude mnogo gadan bakutaner.
Više ne mogu da se popnem na drvo, ali neću prestati da čeznem da pronađem neko na kome neko mladunče može da se očoveči.
I još, dok sam živa neću prestati da rastem. Ka slobodi, ka sebi, ka svesti. Eto takva ću baba biti kad budem ono, baš velika.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
