Poznajemo velikodušne ljude, kao što poznajemo i one stisnute, koji nemaju nikakav poriv da bilo kome bilo šta daju ili učine ako nemaju direktnu korist. Ili one koji rado izlaze u susret molbama, zato što znaju da će im se to računati, odnosno, da će to moći da naplate, ovako ili onako.
Čuj, poznajemo! Sigurno i sami spadamo u neku od ove tri grubo ocrtane kategorije.
Jer sve tri su kategorije ega, a svi imamo ego. Manje ili više elastičan ili krut. Manje ili više poput monolitne tvrđave ili zida koji manje-više nije tako teško preskočiti.
Altruizam ne postoji. A neki sveci dobročinitelji sprovodili su samožrtvovanje za medalju, ali bukvalno. Očekivali su nagradu. Njihov ego se samo preusmerio sa ovozemaljskog na zagrobni život.
Velikodušni ljudi, koji takođe poznaju skromnost, a istovremeno su i istinoljubivi i poznaju sebe, ne misle da je ta njihova osobina bogzna šta. Oni ne umeju drugačije. Velikodušnost ih često izlaže iskorišćavanju, obija im se o glavu i tera ih da se osećaju neadekvatno u većinskom okruženju, koje ih tretira kao naivce, čudake, pa čak i kao opasne strane elemente sa kojima nikad nisu načisto. Velikodušni puno nerviraju one druge, koji njima iza leđa često komentarišu kako se taj ponaša kao da je iznad svih.
Svest o tome da ste velikodušna manjina, i to ugrožena manjina, daje vam svako pravo na kompenzaciju osećanjem da jeste iznad svih. Velikodušni se ne ustežu da uživaju u svojoj velikodušnosti i da se zbog nje osećaju dobro.
Ne samo da se ne ustežu već im je to potrebno da bi bili zadovoljni sobom. Velikodušnost im je duhovna hrana, kao što je nekim drugim ljudima pakost. Voleli bi oni malo da promene jelovnik, ali nije im dato. Ne umeju da uživaju u tome što su nešto zadržali za sebe, što su uspešno slagali i izvukli se iz neke situacije, ili što su izmanipulisali nekog da bi dobili ono što žele.
Ovoliko ti dajem. Ako ti meni daš isto toliko
Oni gledaju kako ljudi oko njih sa lakoćom upražnjavaju te veštine i kako kalkulišu sopstvenom velikodušnošću, dozirajući je prema koristi koju će imati od nje. I to im deluje praktično, uspešno, pametno i pažnje vredno, ali kad pokušaju, ne osećaju se dobro. Osećaju da izdaju sebe i shvataju da o sebi zaista imaju puno bolje mišljenje nego o ostalima koje smatraju praktičnima i pametnima.
Koliko je to samoljubivo, pa čak i sebično?
Dovoljno. Čak i u tragovima, koji blede pred suštinskim imperativom velikodušnosti, ipak je dovoljno. Čim ste svesni toga da ste zadovoljni sobom zbog velikodušnosti i da ste često velikodušni zarad tog zadovoljstva koje ćete osetiti, to znači da ste velikodušni za medalju.
Velikodušni ste iz sebičnih poriva, iz potrebe ega.
Čak i davanje iz ljubavi, žrtvovanje iz ljubavi, postavljanje potreba onog koga volite iznad sopstvenih, zbog čega rizikujete da tog koga volite izgubite i da se suočite sa bolom, čak i tada velikodušnost vas nagrađuje samosvešću. Odnosno, nagrađuje vaš ego.
Što je u redu, dokle god vam je ego potreban. Morate da ga hranite i trenirate kao psa čuvara. Dok ne dođe vreme da meru ega potpuno prevaziđete i da budete u stanju da delate iz bića, ne procenjujući svoje delo kao velikodušno, sebično, plemenito ili surovo.
Jer kad prevaziđete ego, prevazišli ste i vrline i samozadovoljstvo.
Uživajte u svojoj velikodušnosti za sve pare, dok je skroz ne potrošite.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
