Znači, promene, idite u peršun, pa ga pretvarajte u celer, jer sto posto niste u stanju da ga pretvorite u lubenicu! A mnogo volim lubenicu. I peršun, svakako više nego celer. Dakle, ovo uopšte nije lepo od mene, koja volonterski zastupam zakone univerzuma, a promena je zakon broj jedan. Samo što je moj primarni zakon da znam kako se osećam, a trenutno se osećam kao da mrzim, božemeoprosti, tvoj primarni zakon.
Neka sam ja žena na rubu nervnog sloma ili klimakterijuma, što kažu da je jedno te isto, ali molim vas, pa bar trećina planete je u tom stanju! A mi smo radno sposobne žene u najboljim godinama, sa punom odgovornošću prema sebi, porodici, poslu, hoću reći, potrošačka ciljna grupa, bre! Mislim, manite nas promena, tamo gde nisu kosmičko-zakonske. Recimo, u jednom supermarketu. Uđem da pazarim i obrem se u lošem tripu zemlje čuda. Sve premešteno! Kontam, poslovna politika, reorganizcacija, drži prži. Korisno, koliko i šuljevi. Da poludiš! Dođem kući i shvatim da pola stvari nisam kupila, jer ih nisam videla tamo gde sam navikla da ih vidim, a motala sam se pola sata i proučavala i trudila se da se orijentišem. Inače mi treba dva minuta da potrpam u korpu ono što mi treba. Neću skoro u supermarket, poslužiće i komšijska radnjica, pa neka je i skuplja – moji živci vrede neki dinar više.
I kako ja sad sebi, povodom izluđenosti promenom rasporeda u prodavnici, da objasnim da treba da prihvatim i tu promenu, samo zato što je promena nepromenljivi kosmički zakon i što će uvek doći, prihvatala ja ili ne? Imam li izbora? Imam, druga prodavnica. E, ali nema onog dvopeka što volim. Dobro, ne moram da jedem dvopek. I ništa mi nije tako usput. Dobro, prošetaću se malo više, obožavam da se šetam natovarena kao kamila. Ma, ne možeš doskočiti promenama i gotovo. Uvek ti dođu glave. I tako, u stanju nervnog rastrojstva i bez nekoliko ključnih namirnica, shvatih da promene jedino možeš da trpiš, dok sluđen pokušavaš da ih usvojiš, odnosno, da izgradiš naviku. Molim? Sad treba i navike da preispitujem? Vidite, navike mi pomažu da ne gubim vreme oko gluposti. Traženja mleka u prodavnici, recimo. Kao i traženja mutilice za kafu gore na polici, gde treba da stoji, a ne dole, gde su je deca spustila. Džaba mi je nešto pred očima, kad moj um zna da to ne treba da bude tu i ima tačnu sliku mesta gde se neka stvar nalazi. Navike su možda neka vrsta slepila, ali meni omogućavaju da noću ustanem i odem do kupatila, a da ne upalim ni jedno svetlo. Da otkucam poruku za deset sekundi, bez gledanja u tastaturu. Da kliknem dva puta i vidim sve što me interesuje na Facebook-u. Da se našminkam, obučem i izađem iz kuće za manje od dvadeset minuta. Da svršim za manje od deset. Te promene mrzim.
