Sigurna sam da je zaljubljenost bolesno stanje. I da svestan čovek u nekim godinama može da razvije imunitet. Preležiš to onoliko puta, pa valjda stekneš neku otpornost, majku mu. Samo što ili nisam svestan čovek, ili nisam dovoljno preležavala. A možda je to zato što sve vreme tripujem da sam čovek, a u stvari sam žena. Slepa kod očiju. Zaljubljena do ušiju. Ali dobro sam prošla, ako su uši taj graničnik preko koga se zaljubljenost ne preliva. Onda mi je ostalo malo mozga koji možda mogu i da upotrebim. Jedino što se možda to sa ušima ne gleda odozdo, od nogu.
Au, pa onda sam najebala. Mozak mi je ceo zahvaćen. Oboljevam, ne odoljevam.
Osećam sve simptome. I ništa ne pomaže to što ih prezirem iz dna duše. Inteligencija mi se srozala poput čarapa bez lastiša, pogled mi je blenjikav i zabalavim povremeno. Kad on nešto izvali, smejem se k’o lud na brašno, kad mi se učini da me kulira i da mu nije stalo, plačem kao…kao šta se plače? Kao kiša. Bedno. Čak mi je i vokabular u kurcu.
Smejala bih se sebi, samo da mogu da se vidim. Ili zamislim. Nego ne mogu. Izgubila sam perceptivne supermoći samoposmatranja, a jedine vizije koje mi se javljaju imaju crne oči iza okruglih cvikera. Sednem sirota, pa hoću nešto da mislim, al’ kurac. Eto vidite? Mislim, dotle mi dosežu vizije i sramota me, brate.
Pa kao dišem duboko, ali nešto redak vazduh ovde gore, kiseonik cepa pluća, ‘oću da se ugušim. Pa zaprcam cigaru na cigaru, da osetim bar nešto realno, kao što je pušački kašalj ili trovanje nikotinom, tako neki lajt, ali nema olakšanja. Samo hard kor za mene. I nisam ja luda. Mnogo je gore od toga.
