Zaljubljena sam, jasno mi je. Otimala sam se muški. I kad kažem muški, mislim bukvalno. Kao muškarci što se otimaju. Zdrav razum, zdrava distanca, analiza, logika i pre svega, živo sećanje na loša iskustva. Računala sam da me strah neće izdati barem, ako ništa ne upali. Ali zaboravila sam da matematiku nikad nisam ni znala. Šta zna srce šta je tona balasta? A zna da iskače kroz usta, pička li mu materina ona izdajnička.
I tako, sedim i balavim. Mentalni poremećaj eskalira, posebne potrebe preuzimaju.
Nesanica, tahikardija i aritmija. Pa šta je tu ikad ikome bilo lepo, daj nek’ mi neko objasni?!
Osećam se kao kobila sa oglavom, upregnuta u kola puna cigančića, koja tripuje da je na trkačkoj stazi i zaleće se preko prepona. Smejte mi se, kad ja ne mogu.
Odoh, nisam pušila ima sigurno trideset sekundi. Ali zato sam pogledala u telefon osamdeset puta. I u inboks. Za sad uspevam da ne pošaljem više od deset poruka dnevno, a ako dobijem odgovor bar na dve, onda me napad šizofrenije ne uznemirava čak po nekoliko sati.
Stanje je urgentno, ali stabilno. Potrebe su posebne, ali nezadovoljene. Malo sam maloumna, ali to je normalno. E, sad mi se opet plače.
Aleksina Đorđević
